Gorčina drugo ime za pravdu

Univerzalna pravda i ona koja je proizvod rada društvenih institucija tokom istorije nisu nikad bile sinonimi. Sama po sebi vrednost, ona je ujedno i čuvar svih ostalih vrednosti. Istinsko pomirenje zaraćenih zemalja Balkana podrazumeva, kako poštovanje sopstvenih žrtava, tako i svest o zločinima koji su učinjeni drugima. Samo tako možemo biti svesni cene koja se plaća kad problemi počnu da se rešavaju ratom. Selektivna pravda, kao rezultat uplitanja politike u rad pravosuđa, predstavlja i zločin prema žrtvama i glavnu prepreku pomirenju.

Oni koji su ovakvim razvojem događaja povlašćeni nikada se neće suočiti sa svojim zločinima. Mi Srbi, ogorčeni zbog nepravde, isto tako ćemo opravdavati svoje zločine, i tako ukrug. Uzmimo kao primer slučaj braće Bitići, Amerikanaca albanskog porekla – najpre su bili zarobljeni, pa pušteni, onda im se izgubio trag, da bi na kraju bili pronađeni u masovnoj grobnici. Forezničari su utvrdili da su ubijeni zavezanih ruku hicima u potiljak. Ne znam šta su braća Bitići radila, ni da li su nešto krivi, ako jesu – trebalo je da im se sudi, ljudski život se mora poštovati i sigurno nešto ovako nije smelo da se dogodi. Na taj način smo jednoj supersili kakva je Amerika dali opravdan razlog da se ljuti na nas.

Ovakvi slučajevi imaju još jednu svoju posebnu moralnu dimenziju. Kako razmišljati o njima, a istovremeno ne razmišljati o Milici Rakić, ili o bombardovanju voza u Grdelici, ili mosta u Varvarinu na dan vašara, ili RTS-a, ili..... To su takođe nevine žrtve, samo njihove ubice nikada neće doći pred sud, jer iza njihove žrtve ne stoji Amerika. Tačnije, ne stoji iza njihove žrtve, ali stoji iza njihovog ubistva. Osim ako ne smatraju da je eufemizam „kolateralna šteta” dovoljan da se izrazi poštovanje prema ovim žrtvama, a kad je o RTS-u reč – čak ni toliko. Narodi Balkana posle svih tih suđenja nisu bliži pomirenju, nisu doživeli katarzu. Zato je gorčina prva asocijacija za nas Srbe, kad je reč o pravdi.

Pavle Martinović,
Aranđelovac