Вуковар, друга прича

У кафићу девојке причају о рату смејући се, као што су се некада клинци глупирали на екскурзијама, обилазећи спомен-обележја из НОБ-а, не марећи за преозбиљне кустосе. Њихове гласове заглушује стара песма Боја Џорџа, из времена када је Вуковар имао 80.000 становника и фабрику обуће „Борово”, југословенског гиганта са око 20.000 радника. Толико, отприлике, сада има становника некада мртав град, јер људи одлазе. Не због рата, одавно је завршен. Напуштају га због мира.

За Хрвате, Вуковар је „хрватски Стаљинград”, за Србе је „српско Галипоље”, а 28 година касније, на местима где су се водиле борбе за сваку кућу и улицу, као да је киша спрала све трагове граната, гелера, куршума и крви.

Девојке су весело изашле из кафића „Ел Маритимо” у који долазе Срби, јер баш брига цуре ко где седи, испија пиво и прича много више о садашњости, него о успоменама које бледе и претварају се у магловита сећања.

– Свако има своју истину о рату и Вуковару и те истине је немогуће помирити – каже ми пензионисани новинар, који је био један од консултаната режисера Боре Драшковића за потресни филм „Вуковар, једна прича”.

Али Вуковар је данас друга прича, без помињања Трпињске цесте, Борова Села, Овчаре, уништеног града и колона људи који су излазили из подрума, као лешеви који су поново продисали. Новинарев пријатељ, градски боем с минђушом у уху, прича како, кад год се учини да се Хрвати и Срби зближавају, некаква невидљива рука ископа из земље мртве душе како би раздвојили оне живе.

Данас, када се обележава Дан сећања, службена државна догма о најславнијој епопеји Домовинског рата, загребачки политички естаблишмент и ходочасници из свих крајева Хрватске упутиће се у град, полагаће венце, одржати патриотске говоре. Када сам стигао обављане су последње припреме за политичко-меморијални туризам европске Хрватске. Конобарица која ме послужује кафом препоручује да пробам печено кестење од уморног човека који стоји на киши преко пута, у пустој главној улици. Шапуће ми да ће кафић бити затворен јер је списак српских кафића наводно подељен гостима, па газда не жели ни најмањи инцидент.

У граду с две истине неколико метара даље је кафић „Ђани” у који долазе Хрвати, а власник је Албанац. Шаховница се увила на ветру изнад самог улаза. На кафићу „Ел Маритимо” није истакнута српска застава.

Тезу о граду с две истине понавља ми хрватски бранитељ који је у рату изгубио руку. С неколико пријатеља седи и испија кафу.

– Није ово стожер ХДЗ-а, као што ни онај кафић до нас није српски штаб. Ево, седимо код Шиптара – показује ми власника, косовског Албанца, пристиглог у Вуковар када се крвна зрнца нису бројала тако пажљиво. Нико од њих не жели да му помињем име, као што су на томе инсистирали и Срби, јер ја ћу отићи, а они ће остати. И одмераваће им се свака реч.

– Имам аутомеханичара Србина, месара Србина. И брица ми је Србин – каже ми човек који је у рату био у српском логору.

– Пази се да брица не крене ка твом врату – смеје се његов пријатељ. Причају да су им досадили новинари који дођу са стране и питају да ли је Вуковар подељен град. Слично их је питао и Александар Станковић, водитељ емисије „Недељом у два” на ХРТ-у.

– Видећеш да ћеш одавде отићи жив и здрав – кажу ми. Заиста, после сат времена, изашао сам неоштећен. Причају ми да је нормално да понеки Хрват сврати до српског кафића и обрнуто, али ако им је баш до интензивног дружења оду у кафић „032”, назван по некадашњем позивном броју за Вуковар. Тамо се сећају Југославије.

Друштво из „Ђанија” углавном гледа на кабловској телевизији програме из Србије, а нарочито „Задругу” и „Парове”.

– Овде свако јутро већамо да ли ће опстати веза Миљане и Золе – доказују ми да ме не фолирају. Као што примећују да се на српским телевизијама говори како су Срби најстарији народ на свету, а на хрватским програмима да су Хрвати, ипак, нешто старији. Тамо где политика не одлучује, људи се друже. О томе ми говоре. Као и о новцу, богатима и сиротињи, о новој класи која је приграбила све и о њима, који немају ништа.

– Ко има новца, нема проблем. Ко нема новца – има проблем. Кад видиш Хрвата из Вуковара да има добре зубе, значи да их је средио у Богојеву. Ко год има добре наочаре, знај да је отишао у Шид. У Шиду ничу апотеке, јер су тамо лекови јефтинији. Нарочито „андол” и „вијагра”. Али постали су безобразни, дижу цене, па сад освајамо Сенту и Апатин – прича некадашњи хрватски борац. И признаје да не може да оде у Србију. Нити ће икада отићи. Али зато одлази његова жена – да купи цигарете.

Да, каже ми још нешто. Хрвати обожавају да гледају филм „Видимо се у читуљи”. Али када средовечне фанове српских ријалитија питам да ли им је жао што се Југославија распала, најватренији међу њима ми каже да она никада није ни постојала. А ко би нас и трпео, каже ми ветеран. Били бисмо прваци света у ватерполу, кошарци, фудбалу, рукомету. И ко зна још у чему. И Борово би имало више радника него Вуковар данас становника, а некада луксузни хотел „Дунав” не би подсећао на руину. Није га уништио рат, већ мешетарска транзиција.

Неки од ових старих момака, ујутру, када је лепше време, седе у башти и поздрављају Срђана Милаковића, заменика градоначелника Вуковара из реда српске националне мањине. Махну му и узвикну усташки поздрав: „За дом”. Милаковић им отпоздрави, али никада се не зна да ли је то крајње неумесна, кафанска шала која се, једног тренутка, може претворити у језу.

Као што на моје питање зашто им толико смета ћирилица одговарају да им, као старо писмо, не боде очи, већ их подсећа на гранате из тенкова ЈНА које су биле исписане ћирилицом. Смета им и петокрака на шлемовима војника и резервиста некадашње федералне армије која се распала баш ту, у Вуковару.

– А опет, кад размислим, и „хајнекен” има петокраку, па га пијем – уместо поздрава ми каже бранитељ.

У стакленој згради некадашње Вуковарске банке смештена је градска управа Вуковара. Испред ње је споменик Фрањи Туђману. На трећем спрату је канцеларија Срђана Милаковића, члана Демократског савеза Срба и заменика градоначелника. Неколико канцеларија даље је уред градоначелника Ивана Пенаве, припадника десног крила ХДЗ-а, који је недавно бацио на под статут општине који му је уручио већник СДСС-а Срђан Косар. На канцеларији Пенавиног уреда је налепљен плакат: „Вуковар, мјесто посебног пијетета”.

– Заправо је статут на под први бесно бацио заменик градоначелника Маријан Павличек, припадник ултрадесничарске Хрватске конзервативне странке, бивших праваша чија је звезда европарламентарка Ружа Томашић. Онда је Пенава подигао статут написан на ћирилици, па га поново бацио – прича Милаковић, који је потпуно изопштен из рада градске управе. Чак нас је и сам послужио кафом. Пенава га је потпуно изоловао. Четрдесетједногодишњи Милаковић не учествује на колегијумима, у протоколарним посетама, а Пенаву тек види у ходнику и куртоазно се поздраве.

Према последњем попису из 2011. године, Срба у Вуковару има 34,87 одсто и по Уставу имају право на двојезичност, што подразумева и истицање ћирилице као писма равноправног с латиницом, уз сва остала права као национална мањина. Од тренутка када су објављени резултати пописа, био је децембар 2012. године, нижу се ексцеси, десетак табли на ћирилици у време мандата тадашњег премијера Зорана Милановића је насилно скинуто, а у град је дошла специјална полиција и формиран је стожер за одбрану Вуковара.

– Пенава долази на власт на антићириличној причи и ставља ван снаге уставни закон о правима националних мањина, па Срби сада судски бране хрватски Устав од њих самих – каже Милаковић с горким осмехом.

У земљи чланици ЕУ, Устав Хрватске не спроводи се седму годину, а Пенава јаше на таласу екстремизма, схватајући да Вуковар постаје претесан за његове амбиције, те размишља и о кандидатури за шефа ХДЗ-а. У јануару ове године неколико српских дечака није устало док се свирала хрватска химна на некаквој куп утакмици, па је Пенава то користио као доказ да се припадници српске заједнице нису одрекли великосрпске агресије.

– На тај начин зауставља се време, колективизује се кривица, а не признају се цивилне жртве пре напада на Вуковар, када су паравојне формације Томислава Мерчепа отеле и ликвидирале четрдесетак виђенијих Срба у Вуковару. Тако је Вуковар постао предмет сталне политичке злоупотребе десничарских опција, па се догодио апсурд да је после реинтеграције ових простора Ердутским споразумом тадашња гарнитура локалних хрватских политичара имала далеко бољу комуникацију са Србима – констатује Милаковић.

Пенава, заправо, враћа време уназад и на данашњи дан, у време прегрејаних емоција, Срби ће се повући у своје домове. Дан пре него што сам кренуо за Вуковар затражио сам преко кабинета градоначелника да разговарамо, али и Милаковић и ја смо добро знали да током два дана мог боравка Пенава неће пристати да се сретнемо.

„Нажалост, због обвеза, градоначелник Пенава неће бити у могућности судјеловати у Вашој репортажи. Свакако Вам хвала на упиту и разумијевању”, одговорила ми је имејлом Ана Ловрић из његовог кабинета.

Када високе званице напусте некада мртав град, Вуковар ће се вратити у свакодневицу. Свако ће се седети у свом кафићу, а водоторањ, једини нетакнути споменик рата, вероватно ће се брже реновирати него што ће се ћирилица појавити на градским таблама.

Били су у праву средовечни Срби и Хрвати. И једни и други, учесници бесмисленог рата, далеко су ближи једни другима него они који у њихово име прошлост користе као капитал за своју политичку будућност.