Шта следи после Макронове критике НАТО-а и ЕУ

Интервју Емануела Макрона „Економисту”, 7. новембра 2019. сигурно ће подстаћи расправе о будућности Европске уније. Тада је рекао: „Оно што тренутно пролазимо може се описати као мождана смрт НАТО-а”, јер ‘„више не постоји координација у доношењу стратешких одлука између САД и савезника у НАТО-у’’ и друго „Европа се налази на ивици понора'”. Окосницу Макроновог интервјуа чини његово исправно запажање да је усмереност ЕУ „на ширење тржишта, подржана америчком одбраном, пружала илузију вечне стабилности”. Није се обраћала пажња на еволуцију и динамику у односима економије и геополитике. У стратегијама националне и војне сигурности САД указује се на узајамну важност економског просперитета и националне сигурности. То значи да у савременим условима јачање војне моћи и снага сигурности отварају простор за јачање економске моћи. Велике силе све више своју економску и технолошку моћ користе и повезују са својим геополитичким циљевима. При томе се често занемарују краткорочни губици.

У вези са наведеним, треба истаћи да ЕУ до сада није инсистирала на томе да своју економску моћ промовише у властите снаге одбране и безбедности, нити да на бази тога ојача свој геополитички положај. Било јој је лакше да њене чланице под војном заштитом САД (без великих војних трошкова) развијају своје економије. Нови захтев САД да чланице НАТО-а (где је од 29 чланица 22 из ЕУ) повећају издатке за одбрану сигурно ће изазвати оштре полемике у ЕУ. Зашто би ЕУ знатно већим издацима за одбрану, својим ресурсима, кроз увоз војне опреме развијала војну индустрију САД и тиме јачала и штитила геополитичку моћ САД. Зашто тим новцем ЕУ не би развијала технологије за своје одбрамбене снаге. „Мислим да треба да преиспитамо шта је НАТО’’, каже Макрон. То гледиште сигурно следи традицију Де Гола, Митерана, па и Саркозија у којој је постојала тежња да се Европа (сада ЕУ) учини субјектом европске и глобалне политике.

Међутим, различити историјски сентименти вуку ЕУ на различите стране. Наиме, САД су после два светска рата снажно помогле економску обнову Немачке. Уз то, у свету тињају бројна жаришта и сукоби. А војно јачање ЕУ и Немачке подсећа на ружну прошлост. Зато Ангела Меркел, Анегрет Крамп Каренбауер (АКК), шефица ЦДУ и Урсула фон дер Лајен сложно истичу: „Камен темељац наше колективне одбране увек ће бити НАТО”.

Кад смо код тога да се „Европа налази на ивици понора”, реч је о претеривању. Чињеница је да је ЕУ конгломерат земаља које се разликују по свим линијама економске, политичке и социјалне организације и да то по природи отежава функционисање ЕУ. Ипак, те разлике нису биле толико видљиве у време општег економског полета после 1945. и у време формирања и проширења ЕУ. Сада су те разлике све видљивије после кризе из 2008., поготово заоштравањем технолошке конкуренције између САД и Кине које не остављају довољно простора за ЕУ. Сада би ЕУ требало некако да одговори на те изазове. Проблем је што технолошки и економски развијене земље ЕУ немају исте приоритете као оне мање развијене. За Немачку, како каже АКК „Не постоји верзија европске супердржаве…Државе чланице су те које формулишу и обједињују своје властите интересе на нивоу Европе.” Срж проблема је дакле у томе што ЕУ није политичка заједница и држава. Зато је веома тешко (и за сада готово немогуће) наћи равнотежу између праведне поделе ризика и терета на чланице ЕУ у осигурању ефикасног функционисања уније, с једне стране, и осигурања тржишне и фискалне дисциплине чланица и прихватања њихове одговорности за властиту судбину, с друге стране. Или, другачије, ко ће поднети највећи терет структурних реформи ЕУ и ко ће платити цех у случају дубљих поремећаја у ЕУ.

ЕУ је до сада без нарочитог успеха направила десетине споразума, договора, уговора и механизама како да се приближе та два тешко остварива императива. Бројни аутори и група угледних економиста (по седам) из Немачке и Француске већ дуже време неуспешно траже решења како да се ускладе захтеви мање развијених земаља ЕУ за више солидарности развијених у сношењу заједничких трошкова у функционисању ЕУ, као и захтева развијених да се повећају дисциплина, напрезања и одговорност мање развијених за њихову судбину. Ту још увек мало помажу разумна упозорења о императивима глобализације, те о агресивном наступу технолошких џинова из САД и Кине, који све више потискују ЕУ на маргине технолошког развоја. Из реченог не следи да би увођењем класичних функција државе у ЕУ потекли мед и млеко. А чак да се то и уради то не би функционисало. При томе, ЕУ није на ивици понора, јер и оваква је за све чланице боља него да је нема. Па ипак, увођење изворних прихода и буџета ЕУ ојачали би ауторитет ЕУ, као што би заједничка технолошка стратегија, комплетирано тржиште капитала, емисија дужничких хартија од вредности на нивоу ЕУ, осигурање депозита код банака, јака Европска централна банка попут америчког Система федералних резерви (ФЕД) и сл., осигурали бољу позицију ЕУ на глобалном технолошком и финансијском тржишту и ојачали њену геополитичку моћ.

Доктор економских наука