Šta sledi posle Makronove kritike NATO-a i EU

Intervju Emanuela Makrona „Ekonomistu”, 7. novembra 2019. sigurno će podstaći rasprave o budućnosti Evropske unije. Tada je rekao: „Ono što trenutno prolazimo može se opisati kao moždana smrt NATO-a”, jer ‘„više ne postoji koordinacija u donošenju strateških odluka između SAD i saveznika u NATO-u’’ i drugo „Evropa se nalazi na ivici ponora'”. Okosnicu Makronovog intervjua čini njegovo ispravno zapažanje da je usmerenost EU „na širenje tržišta, podržana američkom odbranom, pružala iluziju večne stabilnosti”. Nije se obraćala pažnja na evoluciju i dinamiku u odnosima ekonomije i geopolitike. U strategijama nacionalne i vojne sigurnosti SAD ukazuje se na uzajamnu važnost ekonomskog prosperiteta i nacionalne sigurnosti. To znači da u savremenim uslovima jačanje vojne moći i snaga sigurnosti otvaraju prostor za jačanje ekonomske moći. Velike sile sve više svoju ekonomsku i tehnološku moć koriste i povezuju sa svojim geopolitičkim ciljevima. Pri tome se često zanemaruju kratkoročni gubici.

U vezi sa navedenim, treba istaći da EU do sada nije insistirala na tome da svoju ekonomsku moć promoviše u vlastite snage odbrane i bezbednosti, niti da na bazi toga ojača svoj geopolitički položaj. Bilo joj je lakše da njene članice pod vojnom zaštitom SAD (bez velikih vojnih troškova) razvijaju svoje ekonomije. Novi zahtev SAD da članice NATO-a (gde je od 29 članica 22 iz EU) povećaju izdatke za odbranu sigurno će izazvati oštre polemike u EU. Zašto bi EU znatno većim izdacima za odbranu, svojim resursima, kroz uvoz vojne opreme razvijala vojnu industriju SAD i time jačala i štitila geopolitičku moć SAD. Zašto tim novcem EU ne bi razvijala tehnologije za svoje odbrambene snage. „Mislim da treba da preispitamo šta je NATO’’, kaže Makron. To gledište sigurno sledi tradiciju De Gola, Miterana, pa i Sarkozija u kojoj je postojala težnja da se Evropa (sada EU) učini subjektom evropske i globalne politike.

Međutim, različiti istorijski sentimenti vuku EU na različite strane. Naime, SAD su posle dva svetska rata snažno pomogle ekonomsku obnovu Nemačke. Uz to, u svetu tinjaju brojna žarišta i sukobi. A vojno jačanje EU i Nemačke podseća na ružnu prošlost. Zato Angela Merkel, Anegret Kramp Karenbauer (AKK), šefica CDU i Ursula fon der Lajen složno ističu: „Kamen temeljac naše kolektivne odbrane uvek će biti NATO”.

Kad smo kod toga da se „Evropa nalazi na ivici ponora”, reč je o preterivanju. Činjenica je da je EU konglomerat zemalja koje se razlikuju po svim linijama ekonomske, političke i socijalne organizacije i da to po prirodi otežava funkcionisanje EU. Ipak, te razlike nisu bile toliko vidljive u vreme opšteg ekonomskog poleta posle 1945. i u vreme formiranja i proširenja EU. Sada su te razlike sve vidljivije posle krize iz 2008., pogotovo zaoštravanjem tehnološke konkurencije između SAD i Kine koje ne ostavljaju dovoljno prostora za EU. Sada bi EU trebalo nekako da odgovori na te izazove. Problem je što tehnološki i ekonomski razvijene zemlje EU nemaju iste prioritete kao one manje razvijene. Za Nemačku, kako kaže AKK „Ne postoji verzija evropske superdržave…Države članice su te koje formulišu i objedinjuju svoje vlastite interese na nivou Evrope.” Srž problema je dakle u tome što EU nije politička zajednica i država. Zato je veoma teško (i za sada gotovo nemoguće) naći ravnotežu između pravedne podele rizika i tereta na članice EU u osiguranju efikasnog funkcionisanja unije, s jedne strane, i osiguranja tržišne i fiskalne discipline članica i prihvatanja njihove odgovornosti za vlastitu sudbinu, s druge strane. Ili, drugačije, ko će podneti najveći teret strukturnih reformi EU i ko će platiti ceh u slučaju dubljih poremećaja u EU.

EU je do sada bez naročitog uspeha napravila desetine sporazuma, dogovora, ugovora i mehanizama kako da se približe ta dva teško ostvariva imperativa. Brojni autori i grupa uglednih ekonomista (po sedam) iz Nemačke i Francuske već duže vreme neuspešno traže rešenja kako da se usklade zahtevi manje razvijenih zemalja EU za više solidarnosti razvijenih u snošenju zajedničkih troškova u funkcionisanju EU, kao i zahteva razvijenih da se povećaju disciplina, naprezanja i odgovornost manje razvijenih za njihovu sudbinu. Tu još uvek malo pomažu razumna upozorenja o imperativima globalizacije, te o agresivnom nastupu tehnoloških džinova iz SAD i Kine, koji sve više potiskuju EU na margine tehnološkog razvoja. Iz rečenog ne sledi da bi uvođenjem klasičnih funkcija države u EU potekli med i mleko. A čak da se to i uradi to ne bi funkcionisalo. Pri tome, EU nije na ivici ponora, jer i ovakva je za sve članice bolja nego da je nema. Pa ipak, uvođenje izvornih prihoda i budžeta EU ojačali bi autoritet EU, kao što bi zajednička tehnološka strategija, kompletirano tržište kapitala, emisija dužničkih hartija od vrednosti na nivou EU, osiguranje depozita kod banaka, jaka Evropska centralna banka poput američkog Sistema federalnih rezervi (FED) i sl., osigurali bolju poziciju EU na globalnom tehnološkom i finansijskom tržištu i ojačali njenu geopolitičku moć.

Doktor ekonomskih nauka