Како су ирански обавештајци победили америчке

Захваљујући грешкама Вашингтона, Иран је превладао САД у борби за утицај у Ираку и инфилтрирао се у тамошње државне структуре у толикој мери да и место ирачког премијера држи особа која има „специјалне везе” с Техераном. То откривају пресретнути извештаји иранских обавештајаца, из којих се сазнаје и како је Иран трговао с Русијом информацијама из Ирака о америчким плановима за конкурисање гасној стратегији Кремља у Европи.

Изводе из тих извештаја објавили су портал „Интерсепт” и „Њујорк тајмс”. Начин на који су тај материјал добили можда указује на то да се и Иран преиграо у својој ирачкој стратегији и да нису без основа биле зебње обавештајаца једне иранске фракције како њима супарнички табор из техеранског апарата моћи претераном агресивношћу у Ираку може изазвати губитак подршке међу обичним Ирачанима.

Извештаји, чија је веродостојност накнадно потврђена, стигли су „Интерсепту” од анонимног извора који је поручио да жели да свет сазна шта Иран ради у његовој земљи. Да ли је заиста посреди особа или група која поступа потпуно на своју руку и иницијативу, није познато, али утисак који се тим речима хтео одати уклапа се у оно што се већ недељама узвикује на ирачким улицама. Масовно се протестује због корупције, незапослености, краха јавних служби и иранског утицаја, за који се процењује да погодује верској расцепљености и формирању кланова у чијем се међусобном пребијању интереса функције у државном апарату деле послушницима уместо стручњацима.

Објављени извештаји потврђују и убеђење да је битку за Ирак Америка изгубила чим је ушла у њу инвазијом 2003. Свргавањем баасистичког и сунитског режима Садама Хусеина ослобођен је простор за опозиционе шиитске политичаре који су већ сарађивали с Ираном. Колико и инвазија, грешка Вашингтона је било и делимично повлачење из Ирака 2011, када су локални сарадници америчких обавештајаца остављени на цедилу, па су, да би се спасили, претрчали на иранску страну, нудећи све што су знали о људским и осталим ресурсима Америке у Ираку.

Имали су и Иранци својих брљотина, али су махом вештим обавештајним радом, уз обилато подмићивање, успели у томе да, на пример, у претходној ирачкој влади седи гомила њима верних политичара, међу њима и тренутни премијер Адел Абдул Махди. Министри су радо удовољавали захтевима Техерана, па и оном да се дозволе прелети иранских авиона који су носили помоћ сиријском председнику Башару ел Асаду, чији су пад САД прижељкивале.

У време кад су се и Руси жустрије укључили у одбрану Асада, један од иранских сарадника из ирачке владе дојавио је како су Американци заинтересовани за богати извор природног гаса у Акасу. Како је навео, САД би можда извозиле тај гас у Европу, која се тим енергентом умногоме снабдева из Русије. Ирански обавештајац који је примио ту информацију известио је Техеран да би се она могла разменити с Русима и Сиријом, изгледа циљајући на неку врсту трговине подацима.

Као што тај детаљ показује да ни савезници нису у свему браћа, други објављени извештаји откривају дубину подозрења између две гране техеранског режима. Једној припада Министарство обавештајних и безбедносних послова, другој Иранска револуционарна гарда и обе имају своје обавештајце у Ираку. Они који раде за министарство бацали су сумњу на припаднике гарде и с њом повезаних ирачких шиитских милиција, то јест на то колико њихова дела помажу иранским позицијама у ирачком народу. Према тим наводима, терор ирачких шиитских милиција над сунитима легитимизовао је повратак САД с већим бројем снага након успона Исламске државе 2014. године.