Брисел на Ибру

Највећи (можда и једини прави) проблем са иницијативом „мини шенген” јесте то што је неозбиљна. Да су лидери у Београду, Тирани, Скопљу, Сарајеву, Подгорици и Приштини иоле одговорни радили би на том пројекту упорније и посвећеније него на било чему другом у овом тренутку.

Европска унија је, познато је, настала примарно као мировни пројекат, да се прекине спирала насиља којом су кроз међусобне ратове првенствено Немци и Французи Стари континент периодично (од)водили у оружане сукобе.  Мир је ту, дакле, приоритет; све остало долази после. Суштина идеје интеграције западног Балкана у Европску унију такође се тиче осигурања мира.

Колинда Грабар Китаровић је у праву кад каже да Хрватска више није део Балкана. Колико су се тиме усрећили то је друга прича, али мир на Балкану данас првенствено зависи од добрих односа између Срба и Албанаца. Постоје ту и анимозитети између Бошњака и Срба, односно Албанаца и Македонаца, па чак и Бошњака и Хрвата (у БиХ), односно Црногораца и Срба, али Срби и Албанци су најбројнији народи унутар западнобалканске „црне рупе” којој не дају у ЕУ и на њиховом „недовршеном конфликту” део међународне заједнице базира своју визију овог дела света као полигона за перманентну кризу и пракси ратове.

Кад би се направио озбиљан „мини шенген” у облику „више од конфедерације, мање од федерације”, то никако не би могла бити „нова Југославија”. Нико ту никоме не би укидао чланства у међународним организацијама и спортске репрезентације. Довољно је да грађанин Црне Горе има у Босни и Херцеговини иста права каква има Словак у Финској: да путује без ограничења, да може да живи, ради и школује се без икаквих препрека и то је то. А као што ће ирационална логика жреба довести до тога да некад Словачка у фудбалу игра против Финске исто ће да важи и за БиХ и Црну Гору, односно било коју од чланица Западнобалканске уније (ЗБУ).

У антијугословенском наративу, који се проширио делом српске јавности последњих година и деценија, често се препричава онај утисак једног од српских војних команданата из Првог светског рата како су људи у Љубљани или Загребу превише друкчији од оних у Србији и како та заједничка држава нема шансе да успе. Не улазећи у анализу те приче, ЗБУ би била у историјско-културолошком смислу компактнија. Изузев Војводине, то би била територија у много чему обележена вишевековном османском владавином; у верском смислу са много јачим утицајем православља и ислама, у односу на католичанство.

Гомила птица-злослутница које су већ попљувале сваки аспект ове иницијативе виде у њој истовремено остварење велике Србије и велике Албаније, па се питају где ће да буде главни град: у Београду или Тирани? Пошто нико, рекосмо, и не намерава да прави нови државу, него неку врсту уније, њој не треба класична престоница, него тек средиште неколицине заједничких тела и агенција. А најбоље место за то била би: Косовска Митровица!

Као што и унутарбелгијске етничке напетости најбоље смирује гравитација Брисела као центра ЕУ, физичка подељеност Митровице реком Ибар на „српски” и „албански” део оваквом одлуком би била релативизована. С друге стране, и Срби и Албанци као најбројнији народи у унији, били би задовољни оваквом одлуком. Ништа против не би требало да имају ни Бошњаци, као трећи најбројнији народ, пошто у граду постоји и незанемарива бошњачка заједница уз Бошњачку махалу као важан топоним. А Црногорцима и Македонцима би било добро што је за све њих „Брисел на Ибру” (географски) заправо прилично близу, много ближи од Београда, могли бисмо рећи иронично.

Све је ово, наравно, пука фантазија на простору непуне три картице једне новинске колумне. Али требало би размислити добро зашто је то фантазија, односно шта конкретно спречава било кога у остваривању такве фантазије? Грађанима западног Балкана било би боље на начин на који је Европљанима постало боље кад су кренули у међусобну интеграцију. А уз успешну међусобну сарадњу, и локални лидери би били у бољој позицији у односима с Берлином, Вашингтоном, Москвом, Анкаром или Пекингом. Много пута изречена и поновљена, а практично никад у пракси остварена мантра „Балкан балканским народима” нашла би се макар на проби.

Нажалост, кажем, „мини шенген” је само најновији „клин у чорби” чијим помињањем треба скренути пажњу са геополитичког ћорсокака у којем се цела регија нашла, па Брисел на Ибру ту испада као неки Скадар на Бојани. Нико, рекло би се, нема намеру да на реализацији те идеје заиста ради. А колико год да је идеја добра, сама од себе је бескорисна. Сиротињи једино идеја никад не недостаје, али неко мора, што рече онај из „Златног телета”, и да наточи бензина.

Писац и новинар

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa