Климатске промене – истина или лаж

Интернет обилује информацијама којима се доказује истинитост једног од два потпуно супротстављена гледишта. Првог, да су климатске промене истина и очигледно су последица све већег негативног утицаја човека на животну средину, и другог, да су климатске промене лаж која је створена у „центрима моћи” и представља планетарну заверу подржану од поткупљених научника. Свакодневно заговорници оба гледишта излазе са новим и све убедљивијим доказима, тако да је дебата о климатским променама прерасла у непомирљиву искључивост. Прошлогодишњи, пети по реду, извештај Међувладиног панела о климатским променама (Intergovernmental Panel on Climate Change ‒ IPCC), добио је потпору овог августа на научно-саветодавном одбору Уједињених нација. Са говорнице „светске владе” извршни директор Програма Уједињених нација за животну средину (УНЕП) поручио је свету: „Заглушујући пожарни аларм у кухињи је укључен”.

Већ ове јесени смо добили још једну потврду последица климатских промена која се огледа у температурним или падавинским екстремима. Овога пута смо видели потпуно потопљене делове Венеције услед највеће плиме која је погодила овај град у последњих педесет година. Висока вода, или Acqua Alta како је зову Италијани, представља комбинацију високе плиме и удара олује под утицајем јаких ветрова који дувају североисточно према Јадранском мору. Чињеница са којом улазе у расправу заговорници климатских промена јесте да се од претходних десет Acqua Alta пет догодило у последње две деценије, а последња је била прошле године. Венецијанске градске власти су покренуле 2003. године пројекат заштите града од поплава, ограде које би требало да град одбране од поплава тестиране су 2013. и требало би да после финалних тестова буду у функцији 2021. године. Пројекат су обележили скандали и одлагања, а овогодишња штета од поплаве се процењује на милијарду евра и приближава се трошковима пројекта који носи службени назив „Мојсије”. Још једном се показује колико је човек склон, свесно или несвесно изругивању, овога пута именом пророка који је донео божје заповести људима опоменувши их, између осталог, да не краду и лажу.

Прилагођавање на климатске промене је питање које се ставља у први план у свим стратешким или законодавним документима, малих и великих земаља, сиромашних и оних најбогатијих. Што се тиче Србије за то постоји пуно оправдања. У првим деценијама 21. века Србија се суочила са неколико значајних екстремних метеоролошких догађаја који су узроковали значајну материјалну и финансијску штету, као и људске жртве. Процене су показале да су суше узроковале штету већу од 3,5 милијарди евра, док су поплаве из 2014. године проузроковале штету већу од 1,5 милијарди евра. Укупна штета изазвана екстремним метеоролошким догађајима, када се томе додају и шумски пожари, у Србији премашује пет милијарди евра.

Да би Србија испунила своје међународне обавезе у односу на Оквирну конвенцију УН о климатским променама (UNFCCC) надлежно министарство је израдило „Намеравани национално одређени допринос смањењу емисија гасова стаклене баште” (Intended National Determined Contribution – INDC) који је Влада Републике Србије усвојила 2015. године.

Овим документом Србија се обавезала на укупно смањење националне емисија ГХГ гасова од 9,8 процената до 2030. године, у односу на емисије из 1990. године. Према извештају који је достављен „Панелу за климатске промене Уједињених нација” у априлу ове године, емисија гасова из Србије је већ мања за трећину у поређењу са 1990. годином. Стање није тако повољно као што се представља јер је мало вероватно да страни „оцењивачи” не знају да подаци из 1990. године обухватају и емисије из косовских термоелектрана. Од тога шта ће бити укључено у емитере гасова стаклене баште за референтну 2030. годину зависи да ли ћемо подбацити или пребацити обећано смањење.

Данас се надлежни баве тактичким потезима. Изгледа непромишљено пребацивати терет свим грађанима најављеним субвенцијама за куповину хибридних аутомобила када су ови модели знатно скупљи од просечних који чине национални возни парк. Тренутно се српским путевима креће око два милиона путничких возила, а 2018. године је регистровано свега седамдесет нових хибридних аутомобила. И када би се број електричних аутомобила повећао потенцијални учинак на смањење загађења је занемарљив, јер се 70 процената електричне енергије у Србији добија из термоелектрана на лигнит. Чак и кад би сви аутомобили у Србији, замислимо незамисливо, били „вартбург лимузина која прави доста дима” ни за годину дана не би емитовали толико штетних гасова колико за месец дана једна наша термоелектрана. Министарство заштите животне средине, које у сарадњи са Министарством рударства и енергетике и Агенцијом за заштиту животне средине припрема „INDC извештај”, свему треба да приступи много промишљеније. Поготову Агенција за заштиту животне средине којој је слава Старозаветни пророк Св. Мојсије Боговидац.

Доктор наука заштите животне средине

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa