Ноћ пред одлазак

Отприлике овако је било: звони телефон, дижем слушалицу, са друге стране чујем глас који ме пита да ли хоћу да идем на бајкерски скуп који се одржава у Косовској Митровици. Прво што сам питао: има ли везе са политиком? Ако има да одмах откачим недоумицу. Добијам уверавања да је све због провода и музике за људе доле. Питам ко још иде? Набраја ми већи број група и учесника. Са некима не делим баш блиске погледе, али у вези са Косовом и људи тамо далеко, сви би требало да се сложимо. Дајем начелни пристанак. Уговарамо састанак да размотримо све по том питању. Немамо времена на претек. Код нас је све у последњи час. Да би било другачије, требало би да будемо другачији.

Налазимо се у једном ресторану у Савамали. Атмосфера је помало завереничка. Мрак осветљен свећама. Седим за столом са типовима који су ми се представили као главни и одговорни за све у вези са тим. Долазим после своје свирке прилично опуштен, колико могу бити, у односу на свет око себе и себе. Почиње прича, на тренутке поприма фантастичне облике. Спомињу се авиони „галебови”, параглајдери са којих би се све снимало из ваздуха, џабе гориво за мотористе и још сијасет ствари. Постављам питања која у први мах немају везе са темом састанка. Хоћу да видим са ким имам посла. У овом времену људи се веома чудно понашају. Прелазим са историје и геополитике и питам га да ли узима дрогу, јер све некако звучи незамисливо. Човек ме уверава да ће све тако бити. Мислим се, нека буде и пола од овога, па ће бити супер. Показује ми мајице са натписом „Харлеј Дејвидсон”, али на ћирилици. Храбро нема шта. Мењамо физиономију свету, ми полуписмени. Наравно наше ангажовање је бесплатно, као и осталих колега, осим нужног трошка превоза и смештаја. Договарамо се уз шалу. Предлажем му да се да крв. Боље своја него да се пушта туђа. Мој предлог наилази на одушевљење. Питам се ко ће да прими ту крв пуну алкохола и бензина. Растајемо се у нади да ће све бити у реду. Да, причали смо и о могућности да нас не пусте на Косово. План Бе је да свирамо са ове стране границе, а публика да буде са друге стране. За музику не постоји граница, она иде докле год је неко чује.

Ноћ пред одлазак стиже порука да се нађемо на истом месту у 22 часа. Долазим са нашим дугогодишњим возачем. Он је задужен за то када полазимо и куда пролазимо. Сачекује нас иста атмосфера. Мрак кроз који се пробија пријатна музика. Долазимо до стола, видим вођа пута седи са неком женом. Устаје. Рукује се и нуди нас да седнемо. Уз неизбежну шалу седамо за сто. Кад оно провалим поред кога седим. Поред праве принцезе. Никаква метафора. Ту се мало затегнем и извиним се за бучан почетак састанка. Питам је како да је ословљавам? Уз осмех каже: само Линда. Озбиљност сада већ узима маха.

(/slika2)Извлачим из себе неопходну пристојност, ово се не дешава сваки пут. Почиње прича о томе како допремити неопходну помоћ људима по енклавама. Жена је била свугде где је била фрка и упозната је са свим проблемима народа којег је принцеза. Скромност и одмереност избијају из ње и ми сви остали за столом постајемо бољи него што јесмо. Пазимо шта причамо. Кад би такви увек били где би нам крај био. У том тренутку долази колега координатор, ни он у првом тренутку не проваљује с ким седимо за столом. У атлетској мајици прекривен тетоважама на набилдованим мишицама са дугом гривом самоуверено седа за сто. Скрећем му пажњу ко је са нама.

Кристалише се ситуација ко сутра иде, а ко отпада сам. Неки се фемкају и не јављају на телефон. Кажем да никога не треба да јуримо и вучемо за рукав. Ствар је добровољна и тиче се бриге за другог и помоћи од срца. Принцеза се спрема да иде кући, сви устајемо, правимо јој пролаз уз дужно поштовање. Коорганизатор се наклања и љуби јој руку. Лепо од њега, некад је био глумац, они воле театралност. Кад је принцеза отишла у ноћ, договарамо се у најкраћим цртама све још једном, резимирамо ситуацију, поздрављамо се уз велико надање да ће сутра све бити како треба.

Сабирно место сутрадан је пред Скупштином. Чини ми се да је мање бајкера него што би требало да их буде. Мувам се да нађем неке бајкерске фаце које знам. Нема их. Ко зна због чега. Неко ме у пролазу повлачи за руку. Окренем се и видим принцезу, и она креће са нама. Сама стоји са стране, поздрављамо се. Самоиницијативно преузимам бригу око ње. Полагано се сви скупљају. Адреналин испуњава плато испред Скупштине, да ли ће ова слика да пробуди оне који седе у њој и одлучују о нама. Новинари се мувају и траже изјаве од нас настојећи да нешто сензационално ишчепркају, али ништа од тога, ово је све крајње људски, чисто и поштено. Сликам се са принцезом и лепо се осећам. Да видимо ко је све дошао од извођача. „Скво”, наша хипи колегиница која воли музику, „Ритам нереда” из Новог Сада, добар бенд са опасном репутацијом, Ђорђе Давид, са својим рокерима, коорганизатор, „Рибља чорба” и „Брејкерси”. Крећемо, принцеза путује са нама у комбију. Пазимо на речник и нема пушења. Уз сирене и шаренило мотоциклистичка змија вијуга кроз град. Свуда нам је све отворено и имамо право првенства. Народ нас гледа одушевљено. И сви нас поздрављају. Радници, сељаци, мајке са децом, омладина и поштена интелигенција. Тако ће бити до краја путовања свуда где се појавимо.

(Сутра: Било једном на Косову)