Noć pred odlazak

Otprilike ovako je bilo: zvoni telefon, dižem slušalicu, sa druge strane čujem glas koji me pita da li hoću da idem na bajkerski skup koji se održava u Kosovskoj Mitrovici. Prvo što sam pitao: ima li veze sa politikom? Ako ima da odmah otkačim nedoumicu. Dobijam uveravanja da je sve zbog provoda i muzike za ljude dole. Pitam ko još ide? Nabraja mi veći broj grupa i učesnika. Sa nekima ne delim baš bliske poglede, ali u vezi sa Kosovom i ljudi tamo daleko, svi bi trebalo da se složimo. Dajem načelni pristanak. Ugovaramo sastanak da razmotrimo sve po tom pitanju. Nemamo vremena na pretek. Kod nas je sve u poslednji čas. Da bi bilo drugačije, trebalo bi da budemo drugačiji.

Nalazimo se u jednom restoranu u Savamali. Atmosfera je pomalo zaverenička. Mrak osvetljen svećama. Sedim za stolom sa tipovima koji su mi se predstavili kao glavni i odgovorni za sve u vezi sa tim. Dolazim posle svoje svirke prilično opušten, koliko mogu biti, u odnosu na svet oko sebe i sebe. Počinje priča, na trenutke poprima fantastične oblike. Spominju se avioni „galebovi”, paraglajderi sa kojih bi se sve snimalo iz vazduha, džabe gorivo za motoriste i još sijaset stvari. Postavljam pitanja koja u prvi mah nemaju veze sa temom sastanka. Hoću da vidim sa kim imam posla. U ovom vremenu ljudi se veoma čudno ponašaju. Prelazim sa istorije i geopolitike i pitam ga da li uzima drogu, jer sve nekako zvuči nezamislivo. Čovek me uverava da će sve tako biti. Mislim se, neka bude i pola od ovoga, pa će biti super. Pokazuje mi majice sa natpisom „Harlej Dejvidson”, ali na ćirilici. Hrabro nema šta. Menjamo fizionomiju svetu, mi polupismeni. Naravno naše angažovanje je besplatno, kao i ostalih kolega, osim nužnog troška prevoza i smeštaja. Dogovaramo se uz šalu. Predlažem mu da se da krv. Bolje svoja nego da se pušta tuđa. Moj predlog nailazi na oduševljenje. Pitam se ko će da primi tu krv punu alkohola i benzina. Rastajemo se u nadi da će sve biti u redu. Da, pričali smo i o mogućnosti da nas ne puste na Kosovo. Plan Be je da sviramo sa ove strane granice, a publika da bude sa druge strane. Za muziku ne postoji granica, ona ide dokle god je neko čuje.

Noć pred odlazak stiže poruka da se nađemo na istom mestu u 22 časa. Dolazim sa našim dugogodišnjim vozačem. On je zadužen za to kada polazimo i kuda prolazimo. Sačekuje nas ista atmosfera. Mrak kroz koji se probija prijatna muzika. Dolazimo do stola, vidim vođa puta sedi sa nekom ženom. Ustaje. Rukuje se i nudi nas da sednemo. Uz neizbežnu šalu sedamo za sto. Kad ono provalim pored koga sedim. Pored prave princeze. Nikakva metafora. Tu se malo zategnem i izvinim se za bučan početak sastanka. Pitam je kako da je oslovljavam? Uz osmeh kaže: samo Linda. Ozbiljnost sada već uzima maha.

(/slika2)Izvlačim iz sebe neophodnu pristojnost, ovo se ne dešava svaki put. Počinje priča o tome kako dopremiti neophodnu pomoć ljudima po enklavama. Žena je bila svugde gde je bila frka i upoznata je sa svim problemima naroda kojeg je princeza. Skromnost i odmerenost izbijaju iz nje i mi svi ostali za stolom postajemo bolji nego što jesmo. Pazimo šta pričamo. Kad bi takvi uvek bili gde bi nam kraj bio. U tom trenutku dolazi kolega koordinator, ni on u prvom trenutku ne provaljuje s kim sedimo za stolom. U atletskoj majici prekriven tetovažama na nabildovanim mišicama sa dugom grivom samouvereno seda za sto. Skrećem mu pažnju ko je sa nama.

Kristališe se situacija ko sutra ide, a ko otpada sam. Neki se femkaju i ne javljaju na telefon. Kažem da nikoga ne treba da jurimo i vučemo za rukav. Stvar je dobrovoljna i tiče se brige za drugog i pomoći od srca. Princeza se sprema da ide kući, svi ustajemo, pravimo joj prolaz uz dužno poštovanje. Koorganizator se naklanja i ljubi joj ruku. Lepo od njega, nekad je bio glumac, oni vole teatralnost. Kad je princeza otišla u noć, dogovaramo se u najkraćim crtama sve još jednom, rezimiramo situaciju, pozdravljamo se uz veliko nadanje da će sutra sve biti kako treba.

Sabirno mesto sutradan je pred Skupštinom. Čini mi se da je manje bajkera nego što bi trebalo da ih bude. Muvam se da nađem neke bajkerske face koje znam. Nema ih. Ko zna zbog čega. Neko me u prolazu povlači za ruku. Okrenem se i vidim princezu, i ona kreće sa nama. Sama stoji sa strane, pozdravljamo se. Samoinicijativno preuzimam brigu oko nje. Polagano se svi skupljaju. Adrenalin ispunjava plato ispred Skupštine, da li će ova slika da probudi one koji sede u njoj i odlučuju o nama. Novinari se muvaju i traže izjave od nas nastojeći da nešto senzacionalno iščeprkaju, ali ništa od toga, ovo je sve krajnje ljudski, čisto i pošteno. Slikam se sa princezom i lepo se osećam. Da vidimo ko je sve došao od izvođača. „Skvo”, naša hipi koleginica koja voli muziku, „Ritam nereda” iz Novog Sada, dobar bend sa opasnom reputacijom, Đorđe David, sa svojim rokerima, koorganizator, „Riblja čorba” i „Brejkersi”. Krećemo, princeza putuje sa nama u kombiju. Pazimo na rečnik i nema pušenja. Uz sirene i šarenilo motociklistička zmija vijuga kroz grad. Svuda nam je sve otvoreno i imamo pravo prvenstva. Narod nas gleda oduševljeno. I svi nas pozdravljaju. Radnici, seljaci, majke sa decom, omladina i poštena inteligencija. Tako će biti do kraja putovanja svuda gde se pojavimo.

(Sutra: Bilo jednom na Kosovu)