Да ли је корупција потопила Венецију

Када је пре три недеље плимски талас у Венецији достигао 187 центиметара, што је навише од 1966, грађани су на кућама и продавницама правили импровизовали бране, на којима су неки подругљиво написали МОСЕ (Мозе је на италијанском Мојсије). Четири слова су акроним за мегапројекат који је, да није било корупције и превелике бирократије, можда могао да спречи катастрофалну поплаву и штету од милијарду евра. Вода је поплавила 80 одсто града, продирући и у крипту чувене Цркве Светог Марка из 12. века.

Требало је да се 78 челичних врата подигну у зид који би зауставио надирање Јадрана, али су она остала на дну мора јер нико није био вољан ни надлежан да их активира на позив Алесандра Фера. Овај градоначелник Кјођа, једног од градића у лагуни, огорчен је и бесан јер сматра да је вредело ризиковати. Зашто се врата нису подигла док се драгуљ европске цивилизације давио, прича је о корупцији, бирократији и неповерењу јавности, пише „Волстрит џорнал”.

Планови за заштиту Венеције од поплава почели су да се праве још 1966, после једне од најгорих катастрофа у 14 векова дугој историји. Али тек осамдесетих су се националне и локалне власти усагласиле да то буде покретни зид на три улаза у лагуну. Пројекат је добио назив МОСЕ, што је акроним техничког назива, али и италијанска верзија имена Мојсија, који је раздвојио море да спасе свој народ.

Венецији нису била потребна библијска чуда, већ инжењерски подухват какав већ имају Ротердам, Лондон и други градови. Градња је, међутим, почела тек 2003. због тога што је пројекат морало да одобри више од 12 институција, стручних одбора и судова. Влада у Риму је одвојила из буџета 1,7 милијарди евра и један приватни конзорцијум је почео да изводи радове с планом да све буде готово до 2012. Онда је 2014. корупционашки скандал натерао владу да преузме контролу над пројектом и радови су стали када је 90 одсто био готов. Настављени су годину дана касније, али веома споро.

Према подацима конзорцијума који га гради, МОСЕ је сада 93 одсто готов. Нови рок је 2021. година, али су трошкови нарасли на 5,5 милијарди евра. Један инжењер хидраулике који је на њему радио до 2015. каже да је пројекат као клатно које на једној страни удара у корупцију, а на другој у бирократију и да се тако раде ствари у целој Италији. Он се залаже за то да се, без обзира на велике трошкове градње и будућег одржавања, стави у употребу што пре да би у граду могло да се живи.

Плимни талас се донедавно само неколико пута дизао више од 140 центиметара, а само овог месеца је тај ниво четири пута премашен. Дванаестог новембра је достигао 187 центиметара. Вода је продирала кроз тоалете и славине, ширећи смрад од канализације кроз готичке пролазе и око ренесансних палата.

Да ли би их зид на Јадрану спасио, пита се и власник једног од ресторана на венецијанским каналима, који је имао штету од 50.000 евра. Међутим, он припада оној групи Венецијанаца који имају сумње да ће брана уопште прорадити. Мисли да је то утопија и да је „на сасвим италијански начин његова једина сврха да храни корупцију”.

Једно од спорних питања јесте да ли је добро што је конструкција покретна. Челична врата тешка по 330 тона, од којих је већина, према писању хрватских медија, направљена у Сплиту, када се не користе, леже на дну напуњена водом, да не би нарушавала естетику и реметиле екосистем. У критичној ситуацији вода се испумпава, а врата се испуњавају ваздухом и подижу, блокирајући плимски талас до три метра висине. Многи кажу да је одлука да зид буде под водом лоша јер ће трошкови покретања и одржавања бити велики, али да га ипак треба завршити када се стигло довде.

Велики број грађана је од почетка био против због страха да ће угрозити екосистем лагуне. Еколошке групе су водиле кампању да се пројекат заустави, што је такође довело до кашњења. Растући трошкови и корупционашки скандали само су појачали противљење. Било је и демонстрација на којима је главна порука била да од „Мојсија” имају користи само они који у пројекту учествују.