Сакупљачи шкољки воле цунами

Својим лепотом шкољке су давних дана опчиниле Василија Радовића и почео је да их сакупља са страшћу својственом само реткима.

Данас прича да је та љубав почела педесетих година прошлог века када је, с осталим бригадирима, после омладинске радне акције први пут организовано отишао у Макарску на море. Имао је тек седамнаест година.

Љубав рођена у Макарској

– Био је април и још је било рано за купање, па сам слободно време проводио шетајући ривом. У пролазу сам угледао Фрањевачки самостан у којем је била атрактивна поставка од најмање 3.000 експоната шкољки и пужева не само из Јадрана. Било је ту примерака из тропских и суптропских мора, најпривлачнијих боја и облика. Данас је то туристички најпознатија колекција шкољки у Хрватској чији је аутор фра Јуре Радић, католички свештеник, велики интелектуалац и диван човек. Навратио сам и други, а потом и трећи дан. Фратар ме је запазио, питао одакле сам, послужио ме чајем и поклонио ми три шкољке. Од тада сам сваки наредни дан тумарао обалом и тражио занимљиве примерке љуштура мекушаца. Све што сам нашао донео сам кући и спаковао у сандук – сећа се наш саговорник који се радовао као дете сваки пут када би му стигли нови примерци.

Василијe Радовић

Василије је рођен у Земуну, ту је завршио гимназију и Пољопривредни факултет, а дуги низ година био је директор Пољопривредног комбината Београд. У пензији је од 1994.

Због посла је често путовао по свету и свуда је превасходно куповао шкољке. Није питао шта кошта, а најскупље су биле оне најређе. Супруга и ћерка су се дивиле сваком новом примерку.

Веома брзо успоставио је контакте с људима који се баве малакологијом, граном зоологије која се бави мекушцима. Прве шкољке је размењивао с Американцем из Сан Франциска, касније с колекционарима из Француске, Немачке, па и с далеких Филипина. И данас контактира с некима од њих јер жели да има шкољке свих светских мора.

Василије открива и како колекционари, условно речено, воле кад се деси цунами: тада таласи на обалу избаце много шкољки, а они се надају да ће међу њима бити и нека која им недостаје у збирци. Али, све је мање таквих јер у колекцији има више од 8.000 врста шкољки. Њихова љуштура може бити глатка и обична, али и рељефна са шиљцима, ивицама и браздама. Једне подсећају на свилене бомбоне, друге изгледају као привесци од полудрагог камења, као јежеви, црвићи, кичмени стуб...

Највећа шкољка коју има је из Индијског океана: кад је била пуна, тежила је око 300 килограма и била врло скупа. Иначе, може да буде тешка и више од 400 килограма.

Неке су, пак, толико сићушне да мора да користи лупу како би видео сваки детаљ.

Све је разврстао по фамилијама и спаковао у стаклене кутије с преградама. Свака шкољка има своје име и презиме на латинском, за шта му је била потребна сагласност три научника који се баве малакологијом.

У посебним свескама А4 формата Василије води детаљнију евиденцију где је поред сваке шкољке уписао одакле потиче, од кога је добио и друге важне карактеристике.

Свакодневно нешто „чепрка” по тим папирима и проверава да ли су шкољке све на броју. Пошто се све теже креће, ћерка Мина и госпођа Драгана, која већ седам година брине о њему и постала је као члан породице, зналачки налазе оно што затражи. Драгана је, каже, у гимназији учила латински, а сада га је усавршила.

У својим шкољкама Василије ужива као у најлепшем друштву. Уз њих лакше подноси жал за супругом која је пре две године умрла после шездесет година заједничког живота.

Морско благо оставиће породици

Недавно је добио педесетак нових шкољки, али није их још разврстао. Осамдесет шест му је година и нема, каже, више великих амбиција као раније. Сада му је најважније да удоми своју колекцију, сигурно једну од најбољих у Србији, па и на Балкану.

– Из Новог Сада су ми предлагали да оставим легат, звали су и из Природњачког музеја у Београду да направим изложбу, али нисам хтео. Не дишем кад их неко узима у руке јер се плашим да ће да му испадну и да се поломе. Одлучио сам да колекција остане у породици. Ћерка ми много помаже око шкољки. И унуци су добри. Старији Вукашин интересује се за шкољке, али углавном колико коштају. Он је четврта година Ликовне академије и илустровао ми је каталог. Млађи унук Михајло води фирму („Глорија марис”) која носи име по једној од најцењенијих и најскупљих шкољки. И зет Зоран је фин, он се чак интересује за шкољке више него остали. Заједно смо дошли на идеју да направимо музеј – најавио је Василије.

Надахнуће за сликаре и архитекте

– Има пуно ствари у којима су људи имитирали шкољке. Неки примерци су видљиво утицали на поимање лепоте и послужили као „темељ” у сликарству, архитектури... Многи велики уметници су их сликали. Облик капице шкољке послужио је као основ логотипа за назив холандске фирме „Шел” усвојен још 1904. године. Чувена зграда опере у Сиднеју, грађена у експресионистичком, модерном стилу, позната је у целом свету по серији претходно направљених огромних бетонских „шкољки” које формирају кров грађевине. Научници су истраживали облик и структуру јер сматрају да би се, осим зграда, по узору на њих могла дизајнирати и возила која би својим путницима пружила већу сигурност – истиче Василије Радовић.

Преживеле ерупцију Везува

Најстарија колекција шкољки пронађена је у Помпеји која је остала неоштећена и након ерупције Везува 79. године пре нове ере.