Пројектанти и пројекти

Због поуке и опомене обелодањујем два примера недовољне бриге пројектанта за пројекат. Оба су у МЗ Миљаковачки извори у Београду. Први је овогодишњи. На велику радост становника, после 40 година обнавља се околиш неколико петоспратница: стазе, степеништа, травњаци, дечје игралиште. Инвеститор – Град Београд. Извођач – ЈКП „Зеленило Београд”. Све је урађено по старом пројекту. Уграђени су само нови материјали и маштовитији садржаји за децу. Све је то за похвалу. Замерка је пројектанту јер није предвидео реалну потребу – рампе поред комотних бројних степеништа, што ни за динар не би поскупело радове. Овако, мајке са децом у колицима, инвалиди, домаћице са торбама на два точка… мучиће се као и до сада. Зашто?

Други пример је улица без тротоара (по закону, ако улица нема тротоар, зове се пут). Седамдесетих и осамдесетих година двадесетог века Раковица је била прави урбанистички бум. Грађена су велика насеља: Скојевско, Видиковац, Лабудово брдо, Миљаковац… На једном састанку у Заводу за изградњу Београда 1978. године учествовало је двадесетак урбаниста, пројектаната, директора и нас пет из руководства Раковице. Поставио сам питање: Зашто се пројектује (гради) улица без тротоара? Навео сам назив улице са десет зграда са двадесет станова од 30 до 130 метара квадратних (пројектанту Мијачком све похвале). Устане пројектанткиња: „Како вас није срамота? То је лаж! Ја сам пројектовала ту улицу и знам шта сам пројектовала.” „Људи! Јесте ли је чули?”, говорио сам љутито: „Она пројектовала, а ја водим сина из вртића и рука му поплави колико га чврсто држим зато што нема тротоара.”

Тако је и сада, после 43 године. Срећом, нико није настрадао.

Шпиро Соломун,
Београд