Projektanti i projekti

Zbog pouke i opomene obelodanjujem dva primera nedovoljne brige projektanta za projekat. Oba su u MZ Miljakovački izvori u Beogradu. Prvi je ovogodišnji. Na veliku radost stanovnika, posle 40 godina obnavlja se okoliš nekoliko petospratnica: staze, stepeništa, travnjaci, dečje igralište. Investitor – Grad Beograd. Izvođač – JKP „Zelenilo Beograd”. Sve je urađeno po starom projektu. Ugrađeni su samo novi materijali i maštovitiji sadržaji za decu. Sve je to za pohvalu. Zamerka je projektantu jer nije predvideo realnu potrebu – rampe pored komotnih brojnih stepeništa, što ni za dinar ne bi poskupelo radove. Ovako, majke sa decom u kolicima, invalidi, domaćice sa torbama na dva točka… mučiće se kao i do sada. Zašto?

Drugi primer je ulica bez trotoara (po zakonu, ako ulica nema trotoar, zove se put). Sedamdesetih i osamdesetih godina dvadesetog veka Rakovica je bila pravi urbanistički bum. Građena su velika naselja: Skojevsko, Vidikovac, Labudovo brdo, Miljakovac… Na jednom sastanku u Zavodu za izgradnju Beograda 1978. godine učestvovalo je dvadesetak urbanista, projektanata, direktora i nas pet iz rukovodstva Rakovice. Postavio sam pitanje: Zašto se projektuje (gradi) ulica bez trotoara? Naveo sam naziv ulice sa deset zgrada sa dvadeset stanova od 30 do 130 metara kvadratnih (projektantu Mijačkom sve pohvale). Ustane projektantkinja: „Kako vas nije sramota? To je laž! Ja sam projektovala tu ulicu i znam šta sam projektovala.” „Ljudi! Jeste li je čuli?”, govorio sam ljutito: „Ona projektovala, a ja vodim sina iz vrtića i ruka mu poplavi koliko ga čvrsto držim zato što nema trotoara.”

Tako je i sada, posle 43 godine. Srećom, niko nije nastradao.

Špiro Solomun,
Beograd