Неуспела хајка на „погубан” руски утицај на Балкану

Протеклу недељу обележила је „шпијунска афера” у Србији, која је изазвала реакције не само бројних српских медија већ и других међународних фактора и средстава јавног информисања. Наиме, освануо је снимак с неког паркинга у коме бивши заменик војног аташеа амбасаде РФ у Србији даје неком неидентификованом лицу неку кесу, а овај му узвраћа пажњу такође кесом. Одмах нам је „познати бугарски истраживачки новинар” Христо Грозев, очито велики ауторитет на Западу, појаснио да то руски шпијун даје новац нашем официру, а овај му заузврат даје некакве информације. Ову врсту сензационализма здушно су прихватили сви, и политичари и медији, у нашој земљи, а укључили су се и други – Бугари, Американци и, наравно, Руси, јер су прозвани. Можда је због јавности у Србији требало изаћи с некаквим ставом и информацијама, уколико их има, али по мом мишљењу, не на начин на који је то учињено јер је случај добио димензију какву није требало, а није ни разјашњен.

Наиме, свако ко се имало бавио државом, политиком, дипломатијом, безбедношћу или одбраном, па и економијом, науком и сличним, свестан је да је шпијунажа нешто што постоји вековима и што се практикује у целом свету, према свим државама од интереса. Ту нема ничег чудног и непознатог. Сигуран сам да је наша земља, са својим геополитичким положајем, својом независном политиком, нарочито у области војне неутралности, проблемима који вуку корен из Југославије и начина њенога распада, ситуације на КиМ и у БиХ, па и у Војводини, Рашкој, на југу Србије, интересантна за многе стране факторе. И локалне и велике силе. Из изјава представника наших власти смо чули да су Хрвати, Албанци (браћа по оружју употребљаваног против Срба), Бугари, а то сигурно важи и за Словенце, Црногорце, па и друге у региону, веома активни у праћењу збивања у нашој земљи и њених спољнополитичких активности. Не треба сумњати да то савесно чине и Американци, Енглези, Французи, Италијани, Турци и многи други. То нашу јавност вероватно не чуди, али је чуди да то чине и Руси, Кинези па и други. А не би требало јер свака земља првенствено штити себе, своје границе и своје интересе, у земљи и ван ње. Да, рећи ће неки, али ми смо с Русима пријатељи, Кинези нас подржавају, зашто онда нас шпијунирају? Једноставно, зато јер нас је историја научила да су једно политички говори и изјаве о пријатељству, па и споразуми, а друго стварне намере и деловање. Због тога свака земља политику неке земље проверава на све начине, па и кроз шпијунажу. За безбедност сваке земље и њену правовремену оријентацију од кључне је важности да сазна шта су праве намере неког другог субјекта и шта од њега, и у ком року, може да очекује. То није академско питање већ питање благовремене припреме за адекватан одговор.

Навешћу неколико примера који то добро илуструју. На пример, Мађарска је с Југославијом 12. 12. 1940. потписала Споразум о вечном пријатељству, а непуних шест месеци након тога, априла 1941, напала ју је заједно са силама осовине и окупирала, односно припојила Мађарској Бачку и Барању. Таквих је случајева много и они доказују да не треба веровати ни изјавама, ни уверавањима, ни споразумима, већ тражити стварне информације. А оне се неће добити легалним каналима. Зато ће шпијунаже увек бити, ма шта ко говорио и мислио. Подсетимо се и Пакта о ненападању између Немачке и СССР-а (Пакт Рибентроп–Молотов, који је потписан 1939. у Москви, а Немачка је напала СССР јуна 1941).

Много би значило да су о правим намерама и Југославија и СССР били упознати. Могли би нешто учинити, ако ништа друго, бар се боље припремити за рат. Најлепше је и најбоље када се информације добијене јавним и тајним каналима поклопе, али то није увек случај.

Још се нешто мора рећи – какву год да нека земља има политику, у оквиру њеног политичког бића има оних који се с том политиком не слажу и боре се да је промене. Ако нека земља подржава политику званичне власти, она ће наћи начина да то искаже, а ако подржава опозицију, наћи ће начина да то уради. Да би се то учинило, морају се имати добар увид и људи који су на лицу места, а то не може увек редовним каналима.

На крају, о самом случај треба рећи да је лансиран да, и на овај начин, упозори Србију на „опасност” по њу која долази из Русије и да „докаже” да Србија не сме Русији веровати јер је, упркос историјско добрим односима две земље, ипак шпијунира. Одакле то потиче можемо видети из чињенице да је то дошло преко Бугарске, преко „угледног истраживачког новинара” који је завршио амерички универзитет у Софији, добио европску новинарску награду за 2019, а заслуге су му истраживање обарања авиона изнад Украјине 2014, „државног удара” у Црној Гори 2016. и случајева тровања 2018. Дакле, још једна неуспела хајка на „погубан” руски утицај на Балкану, а посебно у Србији, овај пут с лошим глумцима и лоше режираном представом.

Амбасадор у пензији, члан УО Београдског форума за свет равноправних

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa