Neuspela hajka na „poguban” ruski uticaj na Balkanu

Proteklu nedelju obeležila je „špijunska afera” u Srbiji, koja je izazvala reakcije ne samo brojnih srpskih medija već i drugih međunarodnih faktora i sredstava javnog informisanja. Naime, osvanuo je snimak s nekog parkinga u kome bivši zamenik vojnog atašea ambasade RF u Srbiji daje nekom neidentifikovanom licu neku kesu, a ovaj mu uzvraća pažnju takođe kesom. Odmah nam je „poznati bugarski istraživački novinar” Hristo Grozev, očito veliki autoritet na Zapadu, pojasnio da to ruski špijun daje novac našem oficiru, a ovaj mu zauzvrat daje nekakve informacije. Ovu vrstu senzacionalizma zdušno su prihvatili svi, i političari i mediji, u našoj zemlji, a uključili su se i drugi – Bugari, Amerikanci i, naravno, Rusi, jer su prozvani. Možda je zbog javnosti u Srbiji trebalo izaći s nekakvim stavom i informacijama, ukoliko ih ima, ali po mom mišljenju, ne na način na koji je to učinjeno jer je slučaj dobio dimenziju kakvu nije trebalo, a nije ni razjašnjen.

Naime, svako ko se imalo bavio državom, politikom, diplomatijom, bezbednošću ili odbranom, pa i ekonomijom, naukom i sličnim, svestan je da je špijunaža nešto što postoji vekovima i što se praktikuje u celom svetu, prema svim državama od interesa. Tu nema ničeg čudnog i nepoznatog. Siguran sam da je naša zemlja, sa svojim geopolitičkim položajem, svojom nezavisnom politikom, naročito u oblasti vojne neutralnosti, problemima koji vuku koren iz Jugoslavije i načina njenoga raspada, situacije na KiM i u BiH, pa i u Vojvodini, Raškoj, na jugu Srbije, interesantna za mnoge strane faktore. I lokalne i velike sile. Iz izjava predstavnika naših vlasti smo čuli da su Hrvati, Albanci (braća po oružju upotrebljavanog protiv Srba), Bugari, a to sigurno važi i za Slovence, Crnogorce, pa i druge u regionu, veoma aktivni u praćenju zbivanja u našoj zemlji i njenih spoljnopolitičkih aktivnosti. Ne treba sumnjati da to savesno čine i Amerikanci, Englezi, Francuzi, Italijani, Turci i mnogi drugi. To našu javnost verovatno ne čudi, ali je čudi da to čine i Rusi, Kinezi pa i drugi. A ne bi trebalo jer svaka zemlja prvenstveno štiti sebe, svoje granice i svoje interese, u zemlji i van nje. Da, reći će neki, ali mi smo s Rusima prijatelji, Kinezi nas podržavaju, zašto onda nas špijuniraju? Jednostavno, zato jer nas je istorija naučila da su jedno politički govori i izjave o prijateljstvu, pa i sporazumi, a drugo stvarne namere i delovanje. Zbog toga svaka zemlja politiku neke zemlje proverava na sve načine, pa i kroz špijunažu. Za bezbednost svake zemlje i njenu pravovremenu orijentaciju od ključne je važnosti da sazna šta su prave namere nekog drugog subjekta i šta od njega, i u kom roku, može da očekuje. To nije akademsko pitanje već pitanje blagovremene pripreme za adekvatan odgovor.

Navešću nekoliko primera koji to dobro ilustruju. Na primer, Mađarska je s Jugoslavijom 12. 12. 1940. potpisala Sporazum o večnom prijateljstvu, a nepunih šest meseci nakon toga, aprila 1941, napala ju je zajedno sa silama osovine i okupirala, odnosno pripojila Mađarskoj Bačku i Baranju. Takvih je slučajeva mnogo i oni dokazuju da ne treba verovati ni izjavama, ni uveravanjima, ni sporazumima, već tražiti stvarne informacije. A one se neće dobiti legalnim kanalima. Zato će špijunaže uvek biti, ma šta ko govorio i mislio. Podsetimo se i Pakta o nenapadanju između Nemačke i SSSR-a (Pakt Ribentrop–Molotov, koji je potpisan 1939. u Moskvi, a Nemačka je napala SSSR juna 1941).

Mnogo bi značilo da su o pravim namerama i Jugoslavija i SSSR bili upoznati. Mogli bi nešto učiniti, ako ništa drugo, bar se bolje pripremiti za rat. Najlepše je i najbolje kada se informacije dobijene javnim i tajnim kanalima poklope, ali to nije uvek slučaj.

Još se nešto mora reći – kakvu god da neka zemlja ima politiku, u okviru njenog političkog bića ima onih koji se s tom politikom ne slažu i bore se da je promene. Ako neka zemlja podržava politiku zvanične vlasti, ona će naći načina da to iskaže, a ako podržava opoziciju, naći će načina da to uradi. Da bi se to učinilo, moraju se imati dobar uvid i ljudi koji su na licu mesta, a to ne može uvek redovnim kanalima.

Na kraju, o samom slučaj treba reći da je lansiran da, i na ovaj način, upozori Srbiju na „opasnost” po nju koja dolazi iz Rusije i da „dokaže” da Srbija ne sme Rusiji verovati jer je, uprkos istorijsko dobrim odnosima dve zemlje, ipak špijunira. Odakle to potiče možemo videti iz činjenice da je to došlo preko Bugarske, preko „uglednog istraživačkog novinara” koji je završio američki univerzitet u Sofiji, dobio evropsku novinarsku nagradu za 2019, a zasluge su mu istraživanje obaranja aviona iznad Ukrajine 2014, „državnog udara” u Crnoj Gori 2016. i slučajeva trovanja 2018. Dakle, još jedna neuspela hajka na „poguban” ruski uticaj na Balkanu, a posebno u Srbiji, ovaj put s lošim glumcima i loše režiranom predstavom.

Ambasador u penziji, član UO Beogradskog foruma za svet ravnopravnih

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista