Коме смета Стјепан Стево

Те 2003. године промакла ми је вест да је основна школа на Карабурми, у коју сам ишао, променила име. Неколико година касније, када су ме стари ортаци из тог радничког краја позвали на некакву журку, прошао сам Улицом Патриса Лумумбе. Зграда и школско двориште остали су исти, али када сам погледао улаз, више ништа није било исто и од тада више не пролазим том улицом, нити ми је пало на памет да ћерки покажем школско двориште и терене за фудбал и баскет. Осећао сам се као да ми је неко лупио шамар.

Није било велике табле на којој је писало: Основна школа „Стјепан Стево Филиповић”. Школа је, одлуком тадашњих досовских власти, преименована у „Арчибалд Рајс”. Сигуран сам да би се и швајцарски форензичар и велики хуманиста, који је, као криминолог, истраживао злочине над српским становништвом за време Првог светског рата, па заувек остао и заволео нас, са свим нашим манама и врлинама, жестоко наљутио зато што су његово име и слика заменила Стевину. Баш као што смо били гневни и ми који смо одрастали на чудном фудбалском терену, неправилног облика, јер је двориште приватне куће заузимало део игралишта, па смо ваљда били непобедиви школски фудбалски тим. Морали смо да дрибламо и ограђено двориште.

На турниру у Опузену лако смо постали прваци, побеђујући другаре из школа из Диваца, Великих Црљена и града домаћина који се налази 12 километара узводно од ушћа Неретве. У Опузену, где се Неретва рачва у дванаест рукаваца, родио се Стјепан Стево Филиповић. Четири школе из четири града у Југославији носиле су његово име, а ми, клинци с Карабурме, тада нисмо били превише свесни ко је био тај младић. Занимале су нас друге ствари. Онда смо порасли. И свако из тог тима и те школе је завршио на свој начин. Неки су постали универзитетски професори, неки политичари, неки новинарска пискарала, неке је убила дрога која је завладала Карабурмом, неки су пропали, заједно с уништеним фабрикама, али смо одрастајући постајали свесни да смо повлашћени, учећи у школи названој по јунаку који је постао светски симбол антифашизма.

(Фото:графија његовог вешања у Ваљеву, на којој подигнутих руку и стиснутих песница, с омчом око врата, неколико тренутака пре него што ће му немачки официр измакнути клупицу на којој је стајао, учинила га је бесмртним. Немачки нацисти и домаћи колаборационисти су организовали јавно вешање, верујући да ће тако уплашити мештане Ваљева и околних места, али његов херојски чин учинио је да се многи дечаци и људи, после тог 22. маја 1942. године, прикључе партизанима. Задојен идејама антифашизма и комунизма, млад и леп, имао је 26 година, својим чином превазишао је све идеологије и иконографски запис његове смрти приближио га је Христу, много више од оних који су веровали у сина Божјег, иако је Стјепан Стево Филиповић носио петокраку.

Та фотографија изложена је на улазу у Уједињене нације у природној величини и када српски и хрватски политичари имају прилику да уђу на главни улаз осећају ли икакав стид? Јер, Стјепан се као дете, за оцем, селио из града у град, да би се коначно скућили у Крагујевцу. Рођен као Стјепан, за Шумадинце временом постаје Стево, члан Комунистичке партије и један од организатора устанка у ваљевском крају. Зато је постао човек с два имена, њему једнако драга, јер су његова уверења потирала сваку врсту национализама.

То што је постао непожељан у Хрватској њихова је ствар, чак су му срушили споменик у Опузену 1991. године, али коме и зашто Стјепан Стево толико смета у Србији? Покушај градских власти да преименују његову улицу у Железнику огроман је скандал у земљи која се с правом поноси антифашистичком традицијом и жртвама које је поднела у Другом светском рату.

И не само да су покушали да то учине, већ су предложили да се крак његове улице назове по Емилу Першки, фудбалском репрезентативцу Краљевине Југославије између два светска рата, који је одиграо десетак утакмица за државни тим, а од 1941. године постао полицијски службеник НДХ и ватрени присталица усташког покрета. Верујем да су у загребачком „Јутарњем листу” помало ликовали када су пустили ову причу јер је у Београду настала узбуна, па је невештим бирократским маневрима ствар донекле поправљена. Улица Стјепана Стеве Филиповића неће променити име, крак назван по фудбалеру и полицајцу НДХ ће се назвати другачије али, што би рекао мој учитељ Вучковић с Карабурме када би нас грдио, имају ли зрно соли у глави власти које су помислиле да протерају Стјепана Стеву Филиповића. Сигурно би пала и нека ћушка. То што је заслужио да се по њему назове булевар у Београду друга је прича. Али горак укус о некомпетенцији градских власти и односу према симболу антифашистичке борбе не може се избрисати административним одлукама. Дакле, не знам шта је мучније у овом случају: незнање или намера да се брисањем имена народног хероја којим се поносе Уједињене нације, али изгледа не и Србија, још једном изврши ревизија историје.

За неке Стјепан, за неке Стево, Стјепан Стево Филиповић је велики за свет, али не за нас. Ако желимо да останемо то што морамо да будемо, искрени следбеници антифашизма, Стјепан Стево не сме постати заборављени херој по којем се ништа неће звати!