Три НАТО мускетара и Трамп

„Треба нам председник који није берзанска деоница за смејање читавог света. Треба нам истински велики лидер, геније стратегије и победа.”

Да ли се Доналд Трамп сетио овог свог пет година старог твита када су му показали како на јубиларном самиту НАТО-а француски председник и премијери Велике Британије и Канаде исмевају његову конференцију за штампу.

Мора да га је заболело што је „Вашингтон пост” констатовао да је британски премијер уочљиво избегавао заједничке фотографије са Трампом пошто га 12. децембра чекају избори, а шеф Беле куће је „дубоко непопуларан” у Британији.

Трамп се увредио и напустио Лондон а да се није обратио новинарима. Није то било први пут. Смејали су му се и у Уједињеним нацијама када је тврдио да ниједан председник у историји САД није учинио толико колико он за две године.

Творац теорије о „америчкој изузетности” и слогана „Америка прво” обећавао је често да неће допустити да се лидери и друге земље смеју председнику Америке, али је очито пропустио да се упита зашто Емануел Макрон, Борис Џонсон и Џастин Трудо извргавају руглу неког ко је – без икакве личне заслуге, напротив – наследио звање лидера слободног света?

Трамп се током 70, самита НАТО-а посебно окомио на Макрона чију је недавну изјаву да је западни војни савез у стању „мождане смрти” назвао „увредљивом” и „веома, веома ружном”.

Активирано је старо ривалство које је први пут ескалирало 1966. одлуком председника Шарла де Гола да Француску извуче из интегрисане војне команде НАТО-а и да свим страним снагама нареди да напусте земљу. Био је то највећи стрес забележен од оснивања организације 1949. године.

НАТО је поново у кризи. Постао је жртва сопственог успеха. Лорд Исмеј, први генерални секретар, циљеве НАТО-а је 1957. дефинисао овим речима: држати Русе ван Европе, Американце унутра, а Немце доле. Формула је функционисала, али много тога се променило у последње три деценије од пада Берлинског зида, престанка хладног рата и распада Совјетског Савеза.

Уместо да прецизније дефинише своју мисију у измењеном свету, НАТО је кренуо у проширење – и напредовање према границама Русије. Нова тензија омогућила је Алијанси да оправда своје постојање.

„НАТО остаје важно, озбиљно, историјски можда најозбиљније стратешко партнерство од свих забележених у историји”, изјавио је недавно амерички државни секретар Мајк Помпео, али његов шеф је, у још једном од непредвидљивих заокрета, НАТО прошле године назвао „застарелим”.

Био је бесан што многе од преосталих 28 чланица, посебно Немачка, не испуњавају финансијске обавезе пуњења буџета у износу од два одсто свог БДП-а. На овонедељном самиту њих 20 назвао је „деликвентима” показујући да не зна о чему прича.

У стварности, чланице НАТО-с не дугују Америци ни цент. Уколико повећају издатке за одбрану, новац ће ићи њиховим оружаним снагама, а не америчком министарству финансија. Али, Трамп је одбојан према свакој информацији која је супротна његовим предубеђењима.

Нису то једини поводи Трампових акција које поткопавају јединство Северноатлантске алијансе. Вређао је најближе европске савезнике показујући да спољну политику своди на економске користи. Оспоравао је кредо НАТО-а садржан у члану 5, заклетви три мускетара: један за све, сви за једног.

Хвалио је аутократе попут Владимира Путина или диктаторе попут Ким Џонг Уна и покушавао, како показује процедура његовог опозива, да манипулише лидерима Украјине. Његово унилатерално повлачење из Сирије и издаја тамошњих Курда пропраћени су толерисањем турске војне интервенције на северу Сирије.

Није необично да је Макрон дошао до закључка о „можданој смрти”. Француска и Немачка желе снажну Европску унију која ће се одупрети изазовима који долазе из Русије и Кине, али и виши степен независности у односу на прекоатлантског партнера коме је све теже веровати. У Паризу и Берлину све чешће говоре о европској армији, али Трамп жели да га као главнокомандујућег НАТО-а беспоговорно слушају.

Европска јавност заокреће према неутралности. У једној анкети Европског савета за спољну политику на питање на чијој би страни требало да буде њихова земља у случају сукоба САД и Русије већина од 60.000 испитаних у 14 држава одговара „на ничијој”.

То што већина сматра да више не може да верује да су САД гарант њихове безбедности умногоме се може приписати Трамповој изолационистичкој политици током последње три године. Резултати урушеног кредибилитета прве силе НАТО-а драматично су видљиви на западу Европе, али и на истоку који је више изложен руској опасности.

Ерозија НАТО солидарности манифестовала се на самиту поред Лондона отвореним сукобима чији су главни актери били Трамп, Макрон и турски председник Реџеп Тајип Ердоган који је конфликт на релацији Вашингтон-Париз покушао да искористи за сопствену агенду.

НАТО је тренутно суочен са многим изазовима. Вероватно највећи од свих је недостатак снажног, принципијелног америчког лидерства. Трамп не доживљава НАТО као витални интерес своје земље. Он не верује у НАТО, па је приправан да оштро критикује европске савезнике који од Америке имају „само користи”: прошле године Ангелу Меркел, ове године Емануела Макрона.

Трамп се, понављају његови критичари, не спрема за сукоб са ауторитарним силама попут Русије и Кине. Уместо тога, понижава лидере либералне Европе и хвали нове вође нелибералне Европе. Русију назива „такмацем”, као и Немачку.

На самиту у Ватфорду тешка питања су избегнута тако што је свакој чланици допуштено да завршни документ чита како хоће. Тиме је, барем за неко време, уклоњена сенка која се над НАТО надвила на почетку самита. А Макрон, Џонсон и Трудо имали су много повода да се наругају лидеру слободног света.

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa