Зашто Сочи Америци боде очи

Срдачни разговори председника Србије Александра Вучића и председника Русије Владимира Путина у Сочију и јачање односа Београда и Москве не гледају се с одобравањем у Вашингтону. Упркос томе што Војска Србије с НАТО-ом одржава велики број војних вежби, за америчку администрацију је спорно што једино Србија у овом делу Европе учествује у заједничким војним вежбама с Русијом, још од 2014. најмање два пута годишње. Америку жуља и то што Србија благонаклоно гледа на помоћ коју приликом куповине војне опреме добија од Русије.

Да Америку погађа недавна посета председника Вучића Русији, сведочи и то што је изасланик државног секретара САД за западни Балкан Метју Палмер рекао да САД желе да виде потпуну нормализацију односа Београда и Приштине, што би, према његовим речима, значило „међусобно признање”. Иако му је председник Вучић рекао да тако нешто не долази у обзир, Палмер није променио реторику која датира још од Била Клинтона. „Када би признали једни друге, могли би да реше спорна питања као суседи”, рекао је Палмер за регионалну телевизију Н1 Сарајево и додао да је потребно да Београд и Приштина „седну за сто, постигну договор и заједно нацртају пут ка европској будућности”.

Вашингтон се залаже и за економско повезивање региона, што предлаже специјални изасланик председника САД Доналда Трампа Ричард Гренел, који је приликом посете Београду и Приштини нагласио да су економија и трговина кључни за трајни мир. Поборник ове политике је и амбасадор САД у Београду Ентони Годфри, који се након српско-руског самита у Сочију састао с председником Вучићем. „С Вучићем сам разговарао, између осталог, о заједничким корацима који се могу предузети у циљу даљег економског развоја Србије. Фокусирани смо на напредак”, рекао је Годфри, који је додао да би евентуални бојкот избора дела српске опозиције лишио многе гласаче прилике да изразе своје мишљење што, како мисли, није продуктивно. У недавном интервјуу нашем листу и амбасадор Годфри је, такође, говорио о „међусобном признању” као пожељном решењу за Косово.

Да је у САД још струја која с подозрењем гледа на нашу земљу, сведочи и извештај Пентагона из маја ове године у коме је, између осталог, наведено: „Србија је међу земљама западног Балкана најпопустљивије окружење када је реч о руском утицају, а пре доласка на власт Српске напредне странке на челу с председником Александром Вучићем 2012, билатералне везе Србије и Русије у војној области биле су на знатно нижем нивоу.” То је наставак политике коју креирају америчке демократе јер је још у јулу 2017. Елиот Енгел, један од најутицајнијих конгресмена из редова Демократске странке, предложио амандман који је прошао приликом усвајања америчког војног буџета за 2018. у коме се од секретара за одбрану тражи да поднесе извештај о војној сарадњи Србије и Русије.

Енгел је тада рекао да не само да Србија држи НАТО на дистанци већ наставља да се наоружава руским оружјем. Занимљиво је да је само Србија споменута као сумњива да је подложна, како се у неким америчким медијима наводи, малигном руском утицају. „Да се налазим у једној од земаља суседних Србији, а већина је учлањена у НАТО, не бих био спокојан због окретања Београда Москви”, рекао је тада Енгел.

Спољнополитички аналитичар Немања Старовић подсећа да је извештај америчког министарства одбране о утицају Русије у региону тзв. западног Балкана сачињен још у мају, а обелодањен тек пре десетак дана. Занимљиво је да се акцентује управо временски период од 2012, који коинцидира с доласком Александра Вучића и његове странке на позиције државне власти. „Да деловање највеће светске силе у нашем региону морамо посматрати и кроз призму унутрашњих политичких односа у Вашингтону, указује податак да је управо Енгел изабран за председавајућег Спољнополитичком комитету Представничког дома америчког Конгреса након избора из новембра прошле године, одржаних у истом дану када је Приштина отпочела с применом противправних такса на робу из централне Србије и БиХ”, каже за „Политику” Немања Старовић.

Додаје да у Вашингтону очигледно постоји свест о томе да досадашњи приступ према Србији, који је подразумевао привлачење наше државе политичком Западу уз помоћ тзв. меке моћи ЕУ, више не функционише, будући да је европска политика проширења изгубила на кредибилитету. Оно о чему још увек не постоји консензус између кључних актера који дефинишу спољну политику САД, а то су Бела кућа, Стејт департмент, Конгрес и Пентагон – јесте на који би начин Вашингтон могао попунити вакуум који је настао услед немоћи Брисела.

„Упркос назнакама које су долазиле у протекле две године, како из реда утицајних тинк-тенкова, тако и из саме Беле куће, да би повећани ангажман Вашингтона могао подразумевати ’историјско помирење’ Србије и САД, досад још није стигао никакав конкретан план или идеја како бисмо кроз сарадњу са САД могли да остваримо неке од наших националних интереса. Уместо тога, за сада смо једино сведоци притисака који се прогресивно увећавају када год Београд направи некакав искорак у правцу сарадње с Москвом или Пекингом”, каже Старовић и Центра за друштвену стабилност.

Дејан Милетић, из Центра за проучавање глобализације, каже за наш лист да је унутрашњи конфликт између демократа и републиканаца у САД, који је нарастао до импичмента, заокупио велику пажњу врха америчке државе и дао простора за повампирење јастребова антисрпске политике. „Очигледно је у питању синхронизован напад с циљем да се Србија доведе у позицију да попусти око питања КиМ и евентуалног признања. То наравно неће дати резултата, али је то покушај да се додатно онемогући приближавање Београда и Москве. У том контексту чини се да све то што говори Палмер не представља ништа друго него синхронизовану акцију дубоке државе САД која ће све учинити да покаже да је све што су они радили деведесетих година прошлог века легитимно и да тако треба наступати”, каже Милетић и додаје да то није дало резултате ни када је Србија била на коленима, а камоли сада када смо се подигли.Антрфиле

Вулетић: Велике силе покушавају да истисну једна другу

Да велике силе на овом простору покушавају да једна другу истисну и да то чине преко леђа појединих држава, поготово оних који покушавају да воде независну политику, сматра социолог Владимир Вулетић. Додаје да то ништа суштински не мења на курсу Србије који је до сада био јасан и таква политика се јако дуго води. То је политика војне неутралности и политика добрих односа са свим великим силама и тај курс се неће мењати, рекао је Вулетић за РТС, преноси Танјуг.