Париске муке по Володимиру Зеленском

Победивши на председничким изборима у Украјини, комичар Володимир Зеленски је био свестан да је добио улогу живота, али сигурно, када је одговорио на телефонски позив америчког председника, није ни сањао – да ће ускоро ући у сам центар светске политике. У Конгресу ће, дакле, и званично бити подигнута оптужница за опозив Доналда Трампа због злоупотребе положаја јер је условљавао Украјину отварањем истраге о могућој корупцији сина Џоа Бајдена, који би могао бити најизгледнији демократски кандидат на председничким изборима идуће године. Иако улога Зеленског у том несрећном разговору није била захтевна, он је ипак морао нешто да каже, а то што је рекао, испоставило се, отежава му сусрет са лидерима „нормандијске четворке” (Русија, Украјина, Немачка и Француска) у понедељак у Паризу.

Што се тиче положаја код америчких партнера – на танком је леду. Док га демократе сматрају кључним сведоком за опозив Трампа, републиканци користе његову изјаву да ничег непримереног није било у речима америчког председника током тог телефонског разговора. Због свакодневних саслушања у одборима Представничког дома, име Украјине се сваки дан помиње, и то у негативном контексту, па се са сигурношћу може рећи да Кијев сада нема јасну америчку политичку подршку.

И са европским партнерима је у деликатној ситуацији јер је повлађивао Трампу када је казао да немачка канцеларка Ангела Меркел само прича, а готово ништа не чини за Украјину. Што се тиче Русије, Зеленски је јако дуго и успешно остављао утисак човека који је спреман на разрешење ситуације у Донбасу. За сада је успевао да балансира између националистичких снага и корака које је требало да направи како би се Споразум из Минска покренуо. Зеленски је одлучан да не уђе у ескалацију сукоба у Донбасу, али му је већ потписивање „Штајнмајерове формуле” у домаћим, не само опозиционим, круговима прилепило на ревер етикету издајника, а рејтинг популарности је почео стрмоглаво да пада.

Чему Зеленски може да се нада у Паризу, велико је питање. Да ли може да рачуна на искрену и јаку подршку америчких званичника док једни спасавају Трампа, а други настоје да га оборе пре краја мандата? Мало је вероватно. Америчка „дубока држава” се плаши да је Зеленски сувише оптимистички расположен према Путину и да би лако могао да капитулира пред руским председником у великој жељи да постигне мир за свој народ.

С друге стране, сам Зеленски види да је управо француски преседник Емануел Макрон покренуо нови тренд отопљавања европских односа са Русијом и става да је са званичном Москвом неопходно барем разговарати. Зашто би онда он сам чинио нешто друго ако сама Меркелова, упркос санкцијама које Русији обнавља, предводи интересну групу да „Северним током 2” потече гас ка Европи.

Не треба заборавити ни Макронову аферу с „можданом смрћу” НАТО-а. Он је до сада важио за брану наводно очекиваној руској инвазији, претњи која се свакодневно експлоатише на источном крилу ове алијансе.

Стратегија украјинског председничког тима и владе јесте да се ни под којим условима не мешају у унутрашњу политику САД. Наравно да је мешање у америчке изборе ствар коју нови украјински председник најмање жели, али он је у ту улогу једноставно увучен. Чак је Владимир Путин са нескривеним задовољством пре две недеље рекао: „Хвала богу, нико нас више не оптужује да се мешамо у америчке изборе, сада оптужују Украјину.”

Када су Зеленског на једном округлом столу крајем прошлог месеца питали да ли верује Путину, он је одговорио да уопште никоме не верује и да је у политици, за разлику од математике, коју воли, могуће да сви фактори буду променљиви. „Све је променљиво, чак и међу савезницима. Ни у кога не можете да имате поверење, свако има своје интересе”, рекао је Зеленски, а пренео „Тајм”.

Али украјинском председнику, без обзира на то што је послужио као окидач за обарање свог америчког колеге, ближи и блискији су проблеми код своје куће. Уочи одласка на дуго очекиване преговоре у Паризу, испод прозора председничког кабинета се окупљају хиљаде демонстраната који, како преноси „Њујорк тајмс”, кажу: „Ако се у Паризу буде понашао као пред Трамповим захтевима током оног телефонског разговора, замислите шта ће се догодити када се у понедељак сретне с Путином.” А могућност „перестројке”, престројавања ка Русији, најавио је олигарх Игор Коломојски, за кога тврде да је сива еминенција украјинског председника, у недавном интервјуу управо овом листу.

Зато сасвим уверљиво звучи опис „Тајмовог” новинара да Зеленски после сусрета након осам месеци (први је био током предизборне кампање у марту), изгледа много уморнији и реалистичнији и да је, прелазећи очима преко позлаћеног намештаја у свом кабинету, рекао: „Живим овде као у тврђави из које само желим да побегнем.”