Трофеј у служби науке

Уколико се неко неупућен случајно затекне у једној канцеларији Ловачког савеза Србије, угледаће призор од којег ће му, у првом моменту, застати дах. Јер ту, у строгом центру Београда, из свих углова „посматраће“ га – вукови. Наравно, не они прави, који се могу срести само на планинама и по зоолошким вртовима, већ вучје лобање, око 360 примерака допремљених овамо из готово свих делова Србије. Збирка се стално допуњује, будући да сви устрељени вукови прво „стижу“ овде, али и празни, јер се после извесног времена трофеји враћају власницима. Неке од њих ловци, додуше, трајно поклањају савезу.

– Ловачки савез Србије донео је 1997. године одлуку да се сваки одстрељени вук евидентира како би се, на основу њихове научне обраде, добило што више података о тој код нас доста заступљеној животињској врсти. Тако је почела да настаје ова збирка вучјих лобања, за коју верујемо да је највећа на свету. Свака лобања има свој „коректорски број“ и са њих се, у научне сврхе, узима чак 31 параметар – истиче Светислав Татовић, стручњак из Ловачког савеза Србије.

Кутњак открива старост вука

(/slika2)Управо је Светислав особа која се у Ловачком савезу Србије брине о овој колекцији. Он је задужен да их чува, научно обрађује, евидентира, као и да одржава односе са њиховим власницима. А све то захваљујући случају од пре десетак година, када се задесио на месту на којем се „примају“ лобање. Тада се, каже, заинтересовао за ту област и решио да се посвети необичној збирци која га све више окупира.

– По мени је обрада трофеја саставни део лова, јер као што уживам када се нађем у ловишту, тако ми је задовољство да уловљену дивљач обрађујем. Добра обрада је предуслов да трофеј буде дуготрајан, али и да се што више сазна о вучјој популацији. Иначе, код нас се чувају само вукови који су уловљени јужно од Саве и Дунава, односно у зони изузетној из система заштите – каже Татовић.

Зашто се вучје лобање обрађују и чувају? Оне су и украсни трофеј (свака се оцењује, односно има трофејну вредност која се изражава у „циц поенима“), али их, такође, Биолошки факултет и Биолошки институт „Синиша Станковић“ користе и за научна истраживања. На основу обраде скелета може се, рецимо, утврдити старост устрељеног вука (на основу пресека његовог првог кутњака), али и његова величина, пол, чврстина вилице и остале одлике. Може се утврдити и врста вука: у централној Србији јасно се издвајају две, западна „динарска“ и источна која нагиње ка „карпатској“. Након што се искористе за научне сврхе, вучје лобање се могу вековима чувати уколико се добро заштите.

Како очувати лобање

– Вучје лобање треба чувати на одговарајућој, собној температури, и то у просторији која се редовно проветрава и у којој нема влаге и прашине. Не смеју их угрожавати мољци, и на њима не сме бити органских материја. Ми у Ловачком савезу настојимо да такве услове и обезбедимо, како би збирка била што дуготрајнија – напомиње Светислав Татовић.

(/slika3)Али, да би збирка била што дуготрајнија, пристигле лобање потребно је пре научне обраде и конзервирања што боље припремити, за шта су искусном стручњаку попут Татовића довољна два-три дана. Са лобања треба скинути кожу, месо, тетиве и остала органска једињења, што се постиже уз помоћ специјалних апарата. Затим следи „откувавање“ и на крају чување у раствору хидрогена. Када се све то заврши, лобања се фотографише и – спремна је за будуће генерације.

У Ловачком савезу процењују да у Србији у природи има више од 600 вукова, тако да је наша земља прилично богата том животињском врстом. Највише их је на Пештери, простору Старог влаха, Златибору, Копаонику, Старој планини, Кучају... Њихов број је, изгледа, у порасту, тако да су неки уловљени и близу великих градова, а недавно је један од њих устрељен и у Манићу, у околини Барајева.

Овдашњи вукови, објашњавају стручњаци, јесу предатори, али и „санитарци“ дивљине, тако да је њихова улога значајна за животињски свет. На слободи живе десетак година, у зоолошким вртовима и до 15, мужјаци су у просеку тешки 42 килограма а женке 38, мада има и „капиталаца“ који достижу тежину од 70 килограма. Опрезни су и готово никада не нападају човека. Има их и у Делиблатској пешчари, и тамо су обухваћени системом заштите, па у колекцију нашег саговорника једино из тих крајева вукови не стижу у центар Београда.