Било једном на Косову

Прво стајање је на бензинској станици у Врчину. Треба напојити хромирану коњицу. Излазимо из комбија и чујемо како трешти „Рајдерс оф д сторм”. Све је надреално. Мала конференција за новинаре је договорена. Причамо о својим мотивима и импресијама. Пазим колико могу да нико не склизне у каљугу дневнополитичке стварности. За то време настаје још већа бука. Изнад нас се појављује шест авиона „галеб” који праве акробације по небеском своду. Сви смо одушевљени, апокалипса почиње. Одлучили смо да се издвојимо, јер је све ово споро за нас. Договор пада да се видимо на граници. Идемо пут Рашке, у планинама смо, на Копаонику се виде трагови снега. Почиње кишица. Причамо о витезовима који су ишли у лов који је трајао данима. У потрази за задовољством откривали су вредне ствари, а кући су их чекале њихове жене. Да ли су биле другачије од ових данашњих? Сумњам, чангризање се чује кроз векове.

Застој на путу, одрониле су се стене, нема повређених. Одлично. Боље сачекати и дочекати, него журити и не стићи. Служба за одржавање пута показује своју ефикасност. Пролазимо и долазимо у неко кафанче да се освежимо. Чисти клозети и све је уредно. Браво! Улазимо, тамо је већ коорганизатор са својим бендом, шала стиже шалу… Појављује се прилично разголићена конобарица са осмехом на лицу, личи на колегу, имају исту фризуру и рокерски израз. Срчемо чорбицу припремајући се за границу. Полазимо. Жена носи дете у наручју, прилази нам и пита да ли је ту принцеза? Жели да је види. На граници смо и чекамо остале да се групишемо, у заједници лакше ћемо проћи, победити евентуални проблем. Народ нас срдачно поздравља. Из рана излази срећа велика. Чини се да је све у реду. Остатак пута до Косовске Митровице принцеза прелази на мотору. Облачи своју плаву крв у гумени комбинезон. Свака част.

Пролазимо наше граничаре, пролазимо и стране трупе, које уместо пушака у руци држе фотоапарате да сликају ову несвакидашњу слику. Око нас остаци спаљених контејнера у недавним протестима, лудило, све на једном месту. Што дубље продиремо у територију, све нас више диже осећање необјашњиво. Певушим песму из ’99 „Где год да кренем теби се враћам поново…”. Да ли се зезам или мислим озбиљно, не знам. Зовем жену и преносим јој део атмосфере око нас. Моје племкиње су негде на сигурном у односу на овај народ овде. Суператмосфера нас прати до Косовске Митровице. Људи су срећни што нас виде, а почиње нешто незаборавно. Улазак у град. Сви су на ногама, поздрави, пољупци, заглушујућа бука. Бајкери возе стојећи. Зивкамо се са осталима и коментаришемо како се осећамо. Утисци се утискују дубоко у нама. После поздравног круга одлазимо у мотел. Узимамо кључеве и свако иде у своју собу. После напорног пута лежим у кревету. Јављам се кући, већ ми недостају моји. Гласић моје ћерке окрепљује. Опет звони телефон. Глас коорганизатора ми каже да дођем по принцезу. Одлазим до ресторана по њу. Одговорност ми налаже да све буде у реду са њом и осталима. Видим да је мало уморна и одлазимо у мотел који се, игром случаја, зове „Бели двор”. Припремам ствари за наступ који би требало да уследи. Одлазимо на место догађања. Пуно младих и старијих. Звук који допире није неки, ваљда ће се све средити до нашег наступа. Примећујем блато, отпатке и већ припиту младеж. Кажу да се неки туку. Свако се ослобађа притиска у себи на свој начин. „Ритам нереда” завршава, звуче јако и опако. Добијам инструкције од њих, прохладно је, пењемо се на бину. Огромна маса је пред нама. Нервоза се осећа у ваздуху. Позивам на мир, јединство и хармонију. Ствари не смеју да се отргну контроли. Сувише је опасно. Нема никаквих партијских обележја сем две државне заставе и неких људи који бауљају иза нас на бини. Крећемо незадрживо и силовито. Гледамо да се снађемо у наелектрисаној атмосфери на туберанском разгласу. Млади се веселе, јер то желе због неизвесности у којој живе. У једном тренутку са Антонове стране почиње туча. Крвнички се шибају, као да туку себе у другом. Обраћам им се и ситуација се смирује. Већина масе, гро нормалних, ужива у ономе што им испоручујемо. Завршавамо наступ и враћамо се у мотел.

Сутрадан се сви налазимо на доручку. Размењујемо утиске. Принцези се свиђа у ком смо фазону. Растајемо се са новоупознатим пријатељима уз обећање да се поново видимо. Лепо време прати нас уз пут. Све је тако мирно и тихо за разлику од претходног дана. Сами смо. Стајемо уз пут. Принцеза нам купује сладоледе. Лепо од ње. Штета што сам бацио штапић.

Стижемо у Београд који оставља утисак неке самозаљубљености и незаинтересованости за све што се не тиче њега. Поздрављамо се са принцезом уз њено обећање о роштиљу у њеној баштици.

Долазим код родитеља, љубим их, препричавам у кратким цртама шта се све догађало на путовању док вадим ствари пуне зноја из своје торбе. Журим да стигнем на аутобус за Зрењанин. У трамвају гледам људе. Тупост и страх да не буду истиснути са својих позиција преживљавања избија из њих. Да ли им се нешто више дешава од овог што им се дешава.

Добро сам расположен, урадио сам нешто за друге и за себе, био сам део нечега.