Bilo jednom na Kosovu

Prvo stajanje je na benzinskoj stanici u Vrčinu. Treba napojiti hromiranu konjicu. Izlazimo iz kombija i čujemo kako trešti „Rajders of d storm”. Sve je nadrealno. Mala konferencija za novinare je dogovorena. Pričamo o svojim motivima i impresijama. Pazim koliko mogu da niko ne sklizne u kaljugu dnevnopolitičke stvarnosti. Za to vreme nastaje još veća buka. Iznad nas se pojavljuje šest aviona „galeb” koji prave akrobacije po nebeskom svodu. Svi smo oduševljeni, apokalipsa počinje. Odlučili smo da se izdvojimo, jer je sve ovo sporo za nas. Dogovor pada da se vidimo na granici. Idemo put Raške, u planinama smo, na Kopaoniku se vide tragovi snega. Počinje kišica. Pričamo o vitezovima koji su išli u lov koji je trajao danima. U potrazi za zadovoljstvom otkrivali su vredne stvari, a kući su ih čekale njihove žene. Da li su bile drugačije od ovih današnjih? Sumnjam, čangrizanje se čuje kroz vekove.

Zastoj na putu, odronile su se stene, nema povređenih. Odlično. Bolje sačekati i dočekati, nego žuriti i ne stići. Služba za održavanje puta pokazuje svoju efikasnost. Prolazimo i dolazimo u neko kafanče da se osvežimo. Čisti klozeti i sve je uredno. Bravo! Ulazimo, tamo je već koorganizator sa svojim bendom, šala stiže šalu… Pojavljuje se prilično razgolićena konobarica sa osmehom na licu, liči na kolegu, imaju istu frizuru i rokerski izraz. Srčemo čorbicu pripremajući se za granicu. Polazimo. Žena nosi dete u naručju, prilazi nam i pita da li je tu princeza? Želi da je vidi. Na granici smo i čekamo ostale da se grupišemo, u zajednici lakše ćemo proći, pobediti eventualni problem. Narod nas srdačno pozdravlja. Iz rana izlazi sreća velika. Čini se da je sve u redu. Ostatak puta do Kosovske Mitrovice princeza prelazi na motoru. Oblači svoju plavu krv u gumeni kombinezon. Svaka čast.

Prolazimo naše graničare, prolazimo i strane trupe, koje umesto pušaka u ruci drže fotoaparate da slikaju ovu nesvakidašnju sliku. Oko nas ostaci spaljenih kontejnera u nedavnim protestima, ludilo, sve na jednom mestu. Što dublje prodiremo u teritoriju, sve nas više diže osećanje neobjašnjivo. Pevušim pesmu iz ’99 „Gde god da krenem tebi se vraćam ponovo…”. Da li se zezam ili mislim ozbiljno, ne znam. Zovem ženu i prenosim joj deo atmosfere oko nas. Moje plemkinje su negde na sigurnom u odnosu na ovaj narod ovde. Superatmosfera nas prati do Kosovske Mitrovice. Ljudi su srećni što nas vide, a počinje nešto nezaboravno. Ulazak u grad. Svi su na nogama, pozdravi, poljupci, zaglušujuća buka. Bajkeri voze stojeći. Zivkamo se sa ostalima i komentarišemo kako se osećamo. Utisci se utiskuju duboko u nama. Posle pozdravnog kruga odlazimo u motel. Uzimamo ključeve i svako ide u svoju sobu. Posle napornog puta ležim u krevetu. Javljam se kući, već mi nedostaju moji. Glasić moje ćerke okrepljuje. Opet zvoni telefon. Glas koorganizatora mi kaže da dođem po princezu. Odlazim do restorana po nju. Odgovornost mi nalaže da sve bude u redu sa njom i ostalima. Vidim da je malo umorna i odlazimo u motel koji se, igrom slučaja, zove „Beli dvor”. Pripremam stvari za nastup koji bi trebalo da usledi. Odlazimo na mesto događanja. Puno mladih i starijih. Zvuk koji dopire nije neki, valjda će se sve srediti do našeg nastupa. Primećujem blato, otpatke i već pripitu mladež. Kažu da se neki tuku. Svako se oslobađa pritiska u sebi na svoj način. „Ritam nereda” završava, zvuče jako i opako. Dobijam instrukcije od njih, prohladno je, penjemo se na binu. Ogromna masa je pred nama. Nervoza se oseća u vazduhu. Pozivam na mir, jedinstvo i harmoniju. Stvari ne smeju da se otrgnu kontroli. Suviše je opasno. Nema nikakvih partijskih obeležja sem dve državne zastave i nekih ljudi koji bauljaju iza nas na bini. Krećemo nezadrživo i silovito. Gledamo da se snađemo u naelektrisanoj atmosferi na tuberanskom razglasu. Mladi se vesele, jer to žele zbog neizvesnosti u kojoj žive. U jednom trenutku sa Antonove strane počinje tuča. Krvnički se šibaju, kao da tuku sebe u drugom. Obraćam im se i situacija se smiruje. Većina mase, gro normalnih, uživa u onome što im isporučujemo. Završavamo nastup i vraćamo se u motel.

Sutradan se svi nalazimo na doručku. Razmenjujemo utiske. Princezi se sviđa u kom smo fazonu. Rastajemo se sa novoupoznatim prijateljima uz obećanje da se ponovo vidimo. Lepo vreme prati nas uz put. Sve je tako mirno i tiho za razliku od prethodnog dana. Sami smo. Stajemo uz put. Princeza nam kupuje sladolede. Lepo od nje. Šteta što sam bacio štapić.

Stižemo u Beograd koji ostavlja utisak neke samozaljubljenosti i nezainteresovanosti za sve što se ne tiče njega. Pozdravljamo se sa princezom uz njeno obećanje o roštilju u njenoj baštici.

Dolazim kod roditelja, ljubim ih, prepričavam u kratkim crtama šta se sve događalo na putovanju dok vadim stvari pune znoja iz svoje torbe. Žurim da stignem na autobus za Zrenjanin. U tramvaju gledam ljude. Tupost i strah da ne budu istisnuti sa svojih pozicija preživljavanja izbija iz njih. Da li im se nešto više dešava od ovog što im se dešava.

Dobro sam raspoložen, uradio sam nešto za druge i za sebe, bio sam deo nečega.