Није свака пластична кеса иста

За само двадесетак дана обичних, пластичних кеса неће бити у продавницама и на пијацама. Њихово место, по одлуци града, мораће да заузму цегери, папирне или биоразградиве кесе.

Колико су трговци спремни да спроведу овај пропис који се у „Службеном листу” града налази још од септембра прошле године биће јасније већ првих дана јануара када он заживи у пракси.

Велики трговински ланци су углавном већ предузели мере да умање употребу обичних пластичних кеса. Почели су да их наплаћују па су се убрзо видели и конкретни резултати. Коришћење пластичних кеса смањено је готово за 70 одсто.

После овог корака потрошачи су полако прешли на алтернативне начине паковања купљене робе – носе цегере или купују папирне кесе. Једна од алтернатива за паковање робе су и такозване биоразградиве кесе.

Великом броју купаца није најјасније зашто једну врсту пластичних кеса, ону обичну, мења друга врста и која је у ствари разлика између њих.

– „Обичне” пластичне кесе праве се од петрохемијских сировина које се добијају прерадом нафте (најчешће су израђене од полиетилена и имају ознаку PE). Могу више пута да се употребљавају и да се рециклирају. Ове кесе су по запремини велики отпад, али по маси нису јер им је маса мала. Због тога је за рециклажу потребно сакупити велике количине кеса, али питање је колико је то исплативо. Тренутно се мали проценат ових кеса рециклира – каже Мелина Калагасидис Крушић, редовни професор Технолошко-металуршког факултета.

По дефиницији Америчког друштва за тестирање материјала, биоразградиви материјал је онај који се може разградити под дејством микроорганизама на нетоксичне и еколошки прихватљиве остатке. Тај процес може да траје од месец дана до неколико месеци, у појединим случајевима годину и дуже. Брзина разградње зависи од више фактора: одабраног материјала, температуре, влаге, кисеоника...

– Биоразградиве кесе се обично праве од обновљивих сировина (добијају се из биљака и животиња), али постоје и кесе израђене од петрохемијских разградивих сировина. Обичне пластичне кесе не могу да се разграде под дејством микроорганизама тако да се са тог аспекта сматрају неразградивим. За њихову разградњу у природи под дејством светлости и других фактора потребно је много година (по неким истраживањима око 50, доста зависи од услова, али свакако је више десетина година), тако да се и са тог аспекта сматрају неразградивим – објашњава Калагасидис Крушић.

Осим биоразградивих, постоје и разградиве кесе. То су оне којима су додати одговарајући адитиви за подстицање њихове разградње под дејством светлости или топлоте у много краћем временском периоду (две године) у поређењу са обичним пластичним кесама. Не могу много пута да се употребљавају као обичне пластичне кесе и не рециклирају се.

– Постоје и компостирајуће кесе као што су оне које су израђене од деривата поли(млечне киселине). Носе ознаку ПЛА. Компостирање подразумева контролисану биолошку разградњу материјала. Код ове разградње је веома важно да се то уради под одговарајућим и контролисаним условима – каже Калагасидис Крушић.

Када је реч о разградивим и биоразградивим кесама и процесу њихове производње, произвођачи користе, у суштини, исте методе као и за обичне. Мења се материјал, адитиви и према томе се подешавају услови производње.

Укидају се само кесе за једнократну употребу

Међу суграђанима се појавила бојазан око употребе пластичних кеса попут оних за ђубре. Али нема разлога за бригу јер забрана не важи за комплетно све кесе. Укидају се једнократне, пластичне дебљине од 15 до 50 микрона које по саставу нису биоразградиве, оне које су се најчешће добијале у радњама, на пијацама...

За одређену робу, попут рибе и воћа, користиће се и даље танке кесе које се лако разлажу. Оне ће остати у употреби до даљег јер у њима има најмањи проценат штетних материја.

Изузеће од правила биће аеродром где ће моћи да се настави са употребом обичних пластичних кеса.

Што мање, то боље

У Србији се до 2019. годишње производило између 7.000 и 9.000 тона отпада од пластичних кеса.

Европске директиве предвиђају да се смањи употреба обичних пластичних кеса. То би требало да се реализује у два таласа у размаку од пет година. Прво би број кеса са 300 колико их је до прошле године у просеку користио грађанин Србије пао на 90, а затим на 40 по глави становника.