Невин у затвору, кривац на слободи

Судске заблуде и невино осуђени одувек су привлачили пажњу јавности свуда у свету, нарочито када је реч о најтежим злочинима и смртној казни, а кривичари су о томе расправљали на Копаоничкој школи природног права у оквиру дискусије о начелу забране поновног суђења за исту ствар, која се стручно назива „ne bis in idem” (не два пута о једном).

Поставило се питање да ли се после споразума о признању кривичног дела може отворити могућност да се кривица касније ипак доказује у кривичном поступку. Наиме, како је рекао др Милан Шкулић, професор Правног факултета у Београду, споразумевање окривљеног са тужиоцем о висини кривичне санкције у пракси понекад наводи и невино оптужене да признају кривично дело. Дешава се да окривљени због страха од дуготрајног суђења и строге казне признају дело које нису учинили како би добили благу казну.

– Од када је ДНК анализа постала рутинска изузетно поуздана доказна метода, њено коришћење допринело је великом успеху у разјашњавању кривичних дела, а у многим државама накнадно је доказан читав низ тешких судских заблуда, услед којих су невини људи били осуђивани за најтежа кривична дела – рекао је др Шкулић.

Када је у САД помоћу ДНК анализе неспорно потврђена невиност једног осуђеника на смрт, гувернер државе Илиноис је 2007. године донео одлуку да се све осуде на смртну казну у тој држави преиначе у казне доживотног затвора. Тада је гувернер дао медијима легендарну изјаву: „Нашим правним системом крстари дух судске заблуде.”

Професор Шкулић навео је и пример извесног Вилијама Грегорија из Кентакија, који је добио одштету од 3,9 милиона долара зато што је 1993. године оглашен кривим за силовање – због погрешног налаза вештака. Провео је у затвору седам година док није урађена ДНК анализа због које је – ослобођен кривице.

– Пре него што се изборио за накнаду штете од државе, Грегори је добио и 700.000 долара као одштету од вештака чији је погрешан налаз довео до судске заблуде – рекао је др Шкулић.

Основни циљ кривичног поступка је да нико невин не буде осуђен. Међутим, забрана поновног суђења за исту ствар може у пракси да доведе до ситуације да кривац остане на слободи чак иако се накнадно пронађу докази, јер је већ правноснажно био ослобођен услед недостатка доказа.

– Начелна забрана поновног суђења произлази из виталних интереса правне сигурности и правичности. То су интереси који у већини националних законодавстава односе превагу у односу на принцип истине, у ситуацијама када се та два начела сукобе – објаснио је др Шкулић и додао да се људско право које произлази из деловања начела „ne bis in idem” сматра врстом личног права које је обухваћено уставним гаранцијама у области кажњавања.

Ово начело делује само уколико постоји правноснажна одлука, а то може бити пресуда или решење о обустави кривичног поступка.

Правноснажна судска одлука не може да се побија односно да се „напада” редовним правним лековима јер је право на жалбу већ искоришћено.

– Уколико је окривљени правноснажном одлуком надлежног суда ослобођен оптужбе, односно ако је донета друга судска одлука која је за њега повољна, на пример решење о обустави поступка или одбијајућа пресуда, а која је постала правоснажна, против њега се за исто кривично дело више не може водити кривични поступак, чак и ако би се појавили докази највишег степена доказног кредибилитета да је он ипак то дело учинио – каже др Шкулић.

Поступак се не може поново водити ни у истој нити у другој држави, као ни пред међународним судом.

– У већини националних кривичнопроцесних законодавстава даје се одређени значај чињеници да је за конкретно кривично дело особи већ суђено пред судом друге државе, било да се тада постојање правоснажне одлуке третира као апсолутна сметња за поновно кривично гоњење, било као релативна сметња – ако се гоњење додатно условљава одговарајућим одобрењем надлежног органа, а то је повезано и са принципима важења кривичног законодавства одређене државе – додаје професор.

Указао је да постоји низ одлука Европског суда правде, односно Суда правде Европске уније, које имају начелни значај када је реч о забрани поновног вођења кривичног поступка. Овај суд је заузео став да правоснажне ослобађајуће пресуде, које су донете због недостатка доказа, такође производе дејство забране поновног суђења у односу на исту особу, не само у истој земљи већ и у другим земљама ЕУ.

Међутим, када је реч о обустави истраге из формалних разлога, Суд правде ЕУ је заузео став да се то не може сматрати правоснажном одлуком која би онемогућила да се поступак води у некој другој држави „шенгенског система”. Тако је у Пољској обустављена истрага за кривично дело учињено на територији Немачке, због немогућности да се саслушају жртва и сведок, али је у овом случају Виши покрајински суд у Хамбургу ипак могао да против истог окривљеног покрене поступак за то кривично дело.

Ако је случај решен применом начела опортунитета кривичног гоњења, када окривљени плаћа одређени новчани износ у хуманитарне или друге јавне сврхе, лечи се од дроге или алкохола или обавља неки хуманитарни рад, то се такође сматра правоснажно окончаним кривичним поступком, па се за исто дело не може поново судити у другој земљи. Став је Европског суда да и у оваквим случајевима такође делује начело „ne bis in idem”.