Виртуозно „одсвирана” брачна „етида”

Попут неке од најлепших клавирских етида, милозвучно, по дубини и сетно, тече, развија се и завршава филм „Ајвар” Ане Марије Роси. И није ова њена „етида“  у служби техничког савладавања или увежбавања, у овом случају филмско-редитељских умећа. Росијева је „Ајвар, иначе њен деби у форми дугог метра, „одсвирала” виртуозно, поставивши лествицу високо – међу филмско-уметничка дела.

 Ана Марија Роси је биоскопској и фестивалској публици подарила стилски високо култивисани филм, доказавши и показавши (и младим и старијим колегама) како је жанр интимне (мело)драме и даље привлачан и пожељан на великом филмском платну. Наравно, уколико се овом жанру приступи без калкулација, срчано, искрено и са умећем. Баш овако како нам је Росијева показала да може бити.

 У косценаристичкој сарадњи са Мајом Тодоровић Росијева нам прича о краху једног брака, о свакодневном функционисању заморених, засићених, у отуђење и комуникациони јаз упалих брачних актера. Виде (Наташа Нинковић) и Банета (Сергеј Трифуновић), двоје у Стокхолму егзистенцијално сређених  још увек младих људи. Пара без деце, само са вољеним псом Маретом.

 И од тог неког почетног, задатог стања, са својим добро одабраним глумцима (Наташу и Сергеја гледали заједно и у њеном кратком филму у оквиру „женског” омнибуса „Неке друге приче”); уз – на визуелном плану фантастично усклађену сарадњу са директорком фотографије Мајом Радошевић (свеукупан колорит и врхунска јасноћа филмских слика је за посебну причу); уз продукцијско дизајнерско-сценографско умеће Мине Лазаревић и костимографију Ксеније Терзовић –  Росијева у наизглед спонтано одабраном, а заправо мудро унапред постављеном ритму, ову своју „композицију” саткану најчешће од камерних кадрова, разрађује и шири. Увлачи гледаоце у дубине и пределе могућих узрока суновраћеног љубавног односа. И неосетно, гледалац постаје омађијан и филму се са великим интересовањем до краја предаје.

 „Ајвар” је пун финих детаља који се рефлектују кроз сусрете Виде и Банета са члановима својих породица, кумовима, пријатељима, чак и са случајним  пролазником (функционална епизодна појава Срђана Милетића). У тим деловима, унутар добро постављених паралелних ликова мотивисаних доласком главних („гастарбајтерских”) јунака на родно тле за ускршње празнике, догађају се праве мале глумачке бравуре.

 Лик Видине мајке Снеже, Београђанке што са урном покојног супруга Миће прича као да је он жив, изврсно је одиграла Весна Чипчић – пример оних дивних, усамљених мајки (сваки пут им срце пукне када се растају од својих јединаца) што све разумеју и виде, али ћуте. Банетову ужичку породицу, за том са љубављу спремљеном традиционалном ускршњом трпезом, тумачи блистав ансамбл глумаца међу којима су и Миодраг Мики Крстовић (традиционална глава породице пуна истих прича), Бранка Петрић (брижна мајка и бака пуна љубави, домаћица пар екселанс и експерт за прављење ајвара), одлична Ивана Шћепановић (Банетова сестра са троје мале, и кажу сви, размажене деце)... Ту су и кумови: Гордан Кичић (увек му пође за руком да разведри филмско платно) и Александра Јанковић, типични београдски новобогаташки снађени пар са два сина што их школују по приватним школама. А ту је и Видина другарица, уморена животом и поново трудна, у тумачењу Паулине Манов...

 И сви ови ликови, сваки на свој начин, у добро избалансираној интеракцији са Видом и Банетом, само наизглед сугеришу да је главни узрок њиховог љубавног и брачног суноврата недостатак деце. Разлози су ипак дубљи, сложенији. Видећете како и зашто када погледате филм у којем су Наташа Нинковић и Сергеј Трифуновић маестрални.

 Наташа ту своју Виду природно носи тако чврсто у себи и са собом, као да ју је створила од сопствене крви и меса, али и психе једне урбане, образоване и самосвесне младе жене што своје сломљено срце носи са достојанством . Сергеја Трифуновића не памтим да сам видела тако фокусираног, обузданог и драмски моћног као у лику Банета (гле случаја, тако му се зове млађи брат), тог стокхолмског успешног компјутерског програмера. Ана Марија Роси је пошло за руком да његову необуздану природу и налете креативних  глумачких идеја, готово у потпуности (изузетак је оно његово мало комичарско „проклизавање” за празничном трпезом) стави под редитељску контролу. Она његова сцена унутрашњег распада на београдском аеродрому је глумачки антологијска...

 Глумачко нијансирање, визуелна моћ, умеће финог приповедања и (за дебитанта) изненађујуће чврста редитељска рука, чини „Ајвар” једним од најбољих филмова (на домаћем тлу и најбољи) које сам гледала у 2019. години. У свом критичарском дневнику дајем му подстицајну петицу. Али, не зато да бих подржала тако очигледан „женски принцип” у стваралачкој екипи „Ајвара” – од ауторке до продуценткиње (Николина Зечевић) готово све су саме жене, већ да бих Ани Марији Роси јасно поручила: „Нема одустајања, чекамо твој следећи филм, ово што радиш вреди”.