Фабрике враћене на фабричка подешавања

У савременој српској привреди, многа фабричка предузећа су „нашминкала” своју спољашњост. Модерне виртуелне презентације, „светски” дизајн амбалаже и преузете пословне фразе попут „мисије и визије компаније” требало би да упућују на осавремењивање наше индустрије. Испод те маркетиншке фасаде, међутим, у погонима широм Србије су и даље присутни неадекватни социјалистички обрасци руковођења и рада. Све ове тврдње се, наравно, односе само на преживеле фабрике које нису за свагда закатанчене дивљом приватизацијом у беспућима српске транзиције.

То су неки од налаза из студије „Фабрика: индустрија у постсоцијалистичкој Србији” др Марице Шљукић, социолошкиње и доценткиње на Филозофском факултету у Новом Саду. За публикацију у издању Банатског културног центра ауторка је недавно добила годишњу награду „Војин Милић”, коју додељује Српско социолошко друштво за најбољу социолошку књигу. У овој студији, др Марица Шљукић пореди резултате два своја истраживања спроведена у десет индустријских организација с налазима других истраживача који су проучавали ову тему како би утврдила на који начин данас функционише индустријска привреда у Србији.

На том трагу, она истиче да је индустрија у нашој земљи, од основног покретача привредног и друштвеног развоја, што је била или је требало да буде у социјализму, последњих деценија постала симбол транзиционог неуспеха, а њен опоравак је неизвестан. Српска индустрија је, штавише, постала комбинација социјалистичког наслеђа и нових организационих форми насталих прилагођавањем производње комплексним захтевима новог, „постсоцијалистичког” окружења. Њена ерозија је започета после распада СФРЈ. Економском али и физичком уништавању многих постројења деведесетих су допринели добро познати разлози: ратови у окружењу, хиперинфлација, санкције, НАТО агресија... Почетком 21. века девастација се наставља, понајвише због приватизације, па је до 2010. године продато 2.000 најбољих српских предузећа. Такође, због одсуства интересовања за њихову реконструкцију, око 90 највећих фирми – „реалсоцијалистичких диносауруса” – полако се гасе или су већ угашени јер им дугогодишње нерационално пословање и организација, технолошка заосталост и вишак радне снаге онемогућавају конкурентност. На све то, Законом о стечају из 2009. кључни индустријски сектори су стављени у руке страног капитала.

Када је реч о фабрикама које су у државном или приватном власништву опстале до данас, у многима од њих је приметна оптерећеност послом, уз лоше услове рада и неизвесност радног места. Тако је безмало две трећине радника који су учествовали у ауторкином истраживању изразило страх од губитка посла, што је драстично више у односу на 2001. годину и доба почетка приватизације, када је око половине радника стрепело од отказа. Овај страх се огледа и у томе да многи запослени, стрепећи од умањења плате или губитка радног места, не узимају боловање чак и кад им је оно заиста потребно. То је истовремено другачија ситуација него у социјализму, кад се боловање узимало онда кад за то и није било разлога, наводи др Марица Шљукић.

Оно што је слично у данашњим и некадашњим индустријским организацијама јесте изражено хијерархијско и централизовано одлучивање. Иако комуникација између запослених и пословодстава није строго једносмерна и „командна”, већ двосмерна и често непосредна, апсолутна већина запослених је искључена из процеса доношења одлука које се тичу пословања.

Међу важним налазима ове студије је и онај који сведочи о отуђености од посла, односно о томе да запослене у индустрији у Србији на рад подстиче искључиво зарада. Потреба за стварањем нечега новог мотивише тек 6,8 одсто испитаника, што упућује на то да је рад за огромну већину искључиво средство обезбеђивања плате, а не циљ сам по себи.

Напослетку, о стању индустрије у Србији сликовито сведочи податак да је ауторка своја истраживања спровела у два наврата: 2001. и од 2011. до 2013. године. У првом наврату је проучавала четири индустријске организације из сектора машинске, електронске, хемијске и прехрамбене индустрије. За друго истраживање је морала да пронађе шест нових предузећа јер су све четири фабрике којима се бавила 2001. године – пропале.

Немоћни синдикати

Транзициону индустрију у Србији карактеришу и „размрвљени”, разједињени и немоћни синдикати, бележи др Марица Шљукић. После социјалистичког доба, када су махом биле продужена рука управе, синдикалне организације су се умножавале што им је, наизглед парадоксално, додатно ослабило моћ. Разлог за то је подељеност синдикалног блока али и чињеница да су функције синдиката у транзицији преузеле и разне невладине организације. Не чуди отуда да је у ауторкиним истраживањима више од половине испитаника изнело став да постојеће синдикалне организације не могу да помогну радницима. Штавише, активни синдикати су до те мере непрепознатљиви међу запосленима, да поједини испитаници нису били сигурни ни како се неке од тих организација уопште зову.