Груевског чека тежак посао

Специјално за „Политику”
Скопље, 4. јуна – Док су лидери других коалиција и партија отрцаном реториком и прокљувљеним обећањима кукумавчили за подршку гласача, Никола Груевски, актуелни и будући премијер Македоније, и у минулој изборној кампањи остао је доследан урођеној врлини да истину, ма каква била, каже гласно. Он је тако, на старту изборне кампање, иступио са изјавом да му победа неће значити много уколико његова коалиција не освоји апсолутну већину у будућем парламенту.

Ако немамо ту већину, наставићемо са натезањима и губљењем времена са опозицијом чија празна реторика лепо звучи али не даје резултате, рекао је објашњавајући зашто му је потребна „потпуна победа”. Његово обраћање македонским грађанима делимично су разводнили његови први сарадници и саветници, често форсирајући делове „песме” коју су певали кад им је шеф био „побугарчени” Љубчо Георгиевски.

Па ипак, његова „недопустива” искреност и урађено у претходних двадесет месеци, резултирали су победом каква није забележена ни у једној посткомунистичкој земљи на Балкану, а и шире. Она је тим већа јер је у њеним темељима уграђен невероватан пораз социјалдемократа, који су овде, до јуче, имали третман националне македонске аутентичности.

Дакле, Груевски је добио оно што је хтео, апсолутну власти, право и шансу да своје људске и државничке замисли реализује без изговора званог „неконструктивна опозиција”. Отуда и није неумесно поставити питање да ли је македонски премијер свестан да апсолутна власт за противтежу има апсолутну одговорност.

У његовом случају и у случају Македоније ова друга страна апсолутне власти има састојке који не зависе од искрености, преданости и одлучности у послу какав је управљање земљом, која још нема међународно признат ни идентитет, нити суверенитет.

Колико сутра, Груевског чека обавеза да за владајућег партнера поново узме Мендуха Тачија и да истовремено амортизује намеру Али Ахметија да оствари претњу, да ће се окренути „другим средствима” уколико његова ДУИ не буде до нове власти. Могућност да их пригрли обојицу у старту ће обесмислити његову изборну победу. Искључиви и сујетни, какви су, Тачи и Ахмети би владу растурили после прве заједничке кафе новог кабинета. У борби за позицију какву је у Македонији имао Тачијев ментор Арбен Џафери, ова двојица би на коцку ставили много тога, па и македонску државу.

Други, не мање важан, елемент у „апсолутној одговорности” јесте питање спора са Грчком око уставног имена Македоније. Груевски се до пре неки дан прилично колебао око личног убеђења да име не треба мењати „ни по коју цену”, сем ако се тако грађани не изјасне на референдуму, и разумне обавезе на компромис. Из Вашингтона и Брисела му је већ поручено да до јесени своје пријатеље ослободи обавезе да још једним ветом Македонији продуже пут до НАТО-а и ЕУ, којима стреми и његова влада.

Трећа ствар која Груевском може загорчати апсолутну власт свакако је социјално безнађе половине македонског становништва. Уколико они који су за Груевског гласали, верујући његовим обећањима, још сутра стомаком не осете да се нису преварили – ето му белаја.

Овом приликом нећемо о „крупним ситницама” као што су признавање Косова, утврђивање границе са Србијом (у делу према јужној српској покрајини), помирење са Бугарима, коректнији однос према руским и српским инвеститорима...

И сасвим на крају: уколико не жели да му Американци пошаљу неког новог Џемса Пердјуа или Питера Фејта, Груевски ће врло брзо морати да прогута изјаву да „по своје мишљење неће ићи у америчку амбасаду”.