Кад очи не виде, а слуха за помоћ нема

Моровић – Хуманост и добра воља људи једини су излаз из тешке ситуације у којој се нашло троје слабовиде деце породице Торбица – дванаестогодишњи Горан и седмогодишње близнакиње Гордана и Ивана. Мештани села Моровић, удаљеног 13 километара од Шида, већ три месеца се боре да дечак оде на операцију у Очну клинику „Фјодоров” у руском граду Калуги. Иако нису успели да сакупе довољно новца за одлазак на операцију, која је била заказана за почетак овог месеца, другови и другарице из одељења V₁ Основне школе „Филип Вишњић” и Смиља Пешић, разредни старешина, у сарадњи са Удружењем жена „Моровићанке” и даље бију битку како би њиховом малом мештанину обезбедили новац.

Будући да се налазе у веома тешкој материјалној ситуацији, јер отац има тромбозу и не може да обавља тешке физичке послове, а мајка не ради, породица Торбица живи само са 10.000 динара месечно од бакине пензије и стоички се бори са болешћу која је задесила њихова три члана.

Да би дечак могао да похађа школу као и његови другари, да игра фудбал и живи нормалним животом, и поред упорности и залагања житеља овог малог сремског места и вршњака из разреда, који са дечјом представом „Весели воз” обилазе школе и сакупљају добровољне прилоге, до сада је прикупљена само половина од предвиђених нешто више од 400.000 динара.

Горан, коме је операција потребна што пре, веома је интелигентан и вредан дечак, омиљен међу вршњацима. Свакодневно, иако види само на раздаљини од 10 центиметара, овај дечак учи слушајући, а предавања са табле записује захваљујући најбољем другу Милошу Јовчићу, који му чита или даје своју свеску да препише белешке. Где год да крене на њега мотре његови пријатељи. Пошто живи у близини куће Торбица, Кристина Марковић, другарица из одељења, свакога дана иде и враћа се из школе са Гораном, а пре неколико дана на екскурзији у Вршцу, како каже, ниједног тренутка из вида нису испуштали свог другара.

Снежана Торбица (33), мајка ово троје деце, истиче да би после прве операције на једном оку, након годину дана, уследио и други захват. Највише је, међутим, плаши то што и близнакиње такође имају генетски поремећај и постоји могућност да болест напредује.

– Код Горана постоји веће замућење вида него код Иване и Гордане. Како су нам рекли лекари, у Русији имају апарате који снимају дубину ока на основу чега ће бити одлучено да ли је пресађивање рожњаче код мог сина могуће. Редовно идемо на контроле и стрепимо да се стање код девојчица не погорша. За разлику од Гордане, која је много активнија, Ивана је имала епилепсију и код ње је мотористика успоренија. Премда сада похађају предшколско, надам се да док не крену у школу неће бити већих проблема, јер би у догледно време, ако буде било хуманих људи да нам помогну, иста операција очекивала и њих – каже са сузама у очима Снежана.

Без обзира на тешкоће са којима се суочава, њен дванаестогодишњи син не разликује се од друге деце. Учи и памти слушајући предавања. Како каже, највише воли српски језик, а најтеже му пада техничко образовање због прецизног цртања. А по оглашавању звона за почетак одмора, Горан ужурбаним корацима граби ка дворишту да се игра.

Према речима Смиље Пешић, разредног старешине, дечак се свим снагама труди да пронађе одговарајући угао под којим најбоље види, а сви запослени у школи, од директора Миленка Ујиварија до наставника, имају велико разумевање за њега.

Сви мештани су сагласни да ситуација у којој се нашла ова породица представља проблем целог села. Пре три недеље у ову хуманитарну акцију се укључила и особа која је на више стотина и-мејлова великих фирми послала апел за помоћ. Нажалост, како каже ова жена, која је желела да остане анонимна, ниједна од моћних компанија које би могле да помогну није је удостојила чак ни одговора.

Да су они који најмање имају увек спремни и да помогну показује пример жене која је дала 1.000 динара иако има плату мању од 20.000 динара. Кажу да када су деца у питању и њихов будући живот, очи не треба затварати.