Како постићи равнотежу употребе оба писма

Последњих година код нас се често расправља о ћирилици. Другим речима, изражава се страх што се двоазбучје помера на страну латинице. Екстремно гледиште је да бисмо морали укинути латиницу у јавној употреби јер то хрватско писмо све више угрожава опстанак српства. Умеренији сматрају да је ћирилично писмо угрожено и да га треба спасавати.

Ако смо, поред ћирилице, у приличној мери већ дуго користили латиницу, питање је да ли је она постала наше писмо без обзира на то како је и где од латинског писма настала, који су је лингвисти и под чијим утицајем стварали. Чињеница је да користимо два писма и да нам је данас тешко, практично немогуће, одрећи се латинице чијој је већој употреби допринео интернет. Шта да се ради? Верујем да морамо водити бригу како да се постигне некаква равнотежа употребе оба писма. Али, тај циљ ће захтевати пребројавања, тј. проверавања баланса и увек ће бити оних који резултатима тих мерења нису задовољни.

Код нас се ћирилица у школама прва учи и ако се поштују одлуке да се она користи као службено писмо, то је најважнији корак који чинимо за очување нашег традиционалног писма. Ако штампамо књиге живих аутора, морали бисмо поштовати њихово право избора писма. Издавачи би требало да неке књиге из књижевности и поезије штампају у две верзије, на ћирилици и латиници, па нека читаоци бирају. Остаје проблем погрешног сврставања књига штампаних латиницом у Србији када се оне у страним библиотекама и неким секундарним публикацијама готово редовно убрајају у хрватско стваралаштво. Тај проблем може се веома лако решити. На свакој књизи се колофон тј. подаци о њој (име аутора, наслов књиге, име уредника, лектора, назив издавача, град, тираж, ЦИП и остало) може обавезно исписати ћирилицом; дакле, и у књигама које се штампају латиницом. У том случају су забуне минималне, јер могуће је да се међу српским књигама, грешком, нађе понеко македонско или бугарско дело, и обрнуто.

Научни и технички часописи код нас се већином штампају латиницом и то је углавном оправдано; у тим публикацијама је најважније у којој је установи аутор остварио научно или стручно истраживање. Што се тиче исписивања назива (и обавештења) на путевима, улицама у градовима, железничким и аутобуским станицама, пожељно би било да се они пишу двоазбучно. Рекламе и називи продавница нису главне, а често су променљиве и занемарљиве језичке одреднице.

Заговорници који сматрају да би латиницу требало из Србије протерати, како би се знало да земља припада Србима који ће се захваљујући ћирилици као такви одржати, нису у праву јер није писмо, па ни посебан језик неопходан фактор који одржава народ.

Протеривање латинице личи на стари став наше цркве да су Срби само они који су православци. Тако смо изгубили многе становнике чији су се преци изјашњавали као Срби; нпр. многи Дубровчани-католици осећали су се Срби, а један од њих био је отац Ивана Ђаје, нашег великог научника. Иван је у Београду завршио основну школу и гимназију, докторирао на Сорбони, на позив краља вратио се у Београд, у њему основао чувени институт за физиологију и стварао велика дела из области терморегулације. Када је сир Александар Флеминг проналазач пеницилина умро, на упражњено место у Француској академији наука, изабран је Иван Ђаја. Ипак је Ђаја у Београду, од неких наших научника, био запостављан – можда зато што се изјашњавао да је Србин католичке вероисповести. Ђаја је стварао у Београду од 1910. до своје смрти 1957. године, а у време немачке окупације провео је једно време на Бањици, немачком концентрационом логору.

На опстанак Срба, данас и у будуће можда ће ћирилица само незнатно доприносити, јер највећи допринос се очекује од осећања припадности српској култури коју је народ градио вековима у временима која му нису била наклоњена. Тако је и данас, а тако ће и сутра бити. Али, наша борба за опстанак и свестран напредак јача нам снагу, шири видике и подстиче хуманост.

Академик, Чикаго

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa