Правосуђе губи битке са жутом штампом

Главно оруђе демократске праксе, право поседовања мишљења и размене информација и идеја, илити слобода изражавања, једно је од права на које се често и радо позивају многи актери јавног живота. Једној категорији грађана корпус ових права је доступан у ограниченом обиму, при чему су управо ти грађани функционално позвани да одлучују о повреди или прекорачењу слободе изражавања. Реч је о судијама.

Они су дужни да не изазивају сумњу у своју пристрасност јавним изражавањем политичких уверења, нити јавним коментарисањем текућих судских поступака. Да је судија који ћути док поступак тече једина претпоставка фер суђења не бисмо имали проблема у правосуђу. Међутим, утицаји на ток и исход суђења долазе са више страна, а широко поље деловања отворено је путем медија.

Медијски простор, заштићен слободом изражавања, може и треба да служи демократској контроли функционисања институција власти, па тако и контроли правосуђа кроз праћење судских поступака, указивања на неједнаку судску праксу, праћење правосудне политике и сл. Ипак, много чешће се тај простор користи за притисак на суд. Како? Тако што се унапред поделе улоге кривца, жртве, оштећеног и штетника, интерпретирају докази на субјективан начин, а све се крунише таблоидним насловима, те се тако креира атмосфера у јавности у којој је могућ само један исход поступка. Судија који након извођења доказа не може да дође до истог закључка до кога је много пре њега дошао таблоид и сам ће бити осуђен најпре од жуте штампе, а потом и од целе јавности као неко чија је достојност упитна.

Шта учесницима у поступку, суду и судији, стоји на располагању као брана од последица упражњаване „жутоштампне” слободе изражавања? Одговор је – неделетворна правна заштита. У казненим поступцима окривљеног штити претпоставка невиности, која није ефикасна, јер се кривични поступак одвија у присуству исте јавности која је претходно индоктринирана, па је претпоставка невиности сведена на поуздање у чврстину судије који мора одолети притисцима. Поред тога, учесници у поступку, укључујући судију, могу тражити  грађанскоправну одговорност медија или трећих лица уколико су објављене информације увредљиве или клеветничке, с тим што ће правноснажну пресуду чекати више година. Таква пресуда у неким случајевима може донекле донети личну сатисфакцију оштећеном, али никако не може решити јавни проблем креирања атмосфере притиска на суд.

Гледамо игру неједнаких правила. С једне стране стоје медији који заштићени ауром слободе изражавања преносе изјаве политичара, бизнисмена или других особа које имају свој интерес кад је реч о томе да ли ће неко бити осуђен или ослобођен, а са друге стране је судија који је дужан да у јавности не говори, чак ни када је лично критикован, како не би изазвао сумњу у своју непристрасност. Јасно је која је страна слабија.

Зато се правосуђе мора бранити од непримерених јавних притисака који угрожавају судијску непристрасност и долазак до правде. Процесним законима судском већу је дата могућност да санкционише непоштовање суда и права странака у оквирима суднице. Сличним овлашћењима би се могло деловати и у случају притисака изван суднице и то према било којој особи која угрожава судски поступак. Суду је потребан механизам који би на делотворан и брз начин утврдио притисак на ток конкретног поступка и изрекао санкцију за такво понашање (непоштовање суда). Иницијативу за покретање поступка санкционисања имали би овлашћени предлагачи међу којима би могли бити Високи савет судства, јер по Уставу обезбеђује и гарантује независност и самосталност судова и судија, затим председник суда пред којим се суди и струковна правосудна удружења, а само изрицање санкције би се могло препустити или поступајућем судском већу или другом већу истог суда.

Да ли би се новим овлашћењима ограничила слобода изражавања? Одговор је потврдан. Реч је о дозвољеном ограничењу допуштеном самом Европском конвенцијом о људским правима. Одредба члана 10.  Конвенције која је темељ слободе изражавања, прописује и да „коришћење ових слобода повлачи за собом дужности и одговорности”, те да се слобода може ограничити, између осталог, ради „очувања ауторитета и непристрасности судства”. Дакле, право на слободу изражавања није важније од ауторитета и непристрасности судства, већ је реч о једнако важним вредностима које је неопходно штити у демократском друштву. Данас то није случај, јер адекватна заштита ауторитета суда у Србији не постоји.

Критичари предложеног законодавног захвата ће у њему видети опасност по новинске слободе. Стога је важно разумети да ауторитет и непристрасност суда не треба штитити од аргументоване критике, нити правосуђе треба ставити изван граница надзора јавности. Напротив, циљ санкционисања непоштовања суда јесте очување интереса грађана који у поступку учествују, а држава им мора гарантовати фер и непристрасно суђење, што је могуће само уколико судија није изложен пресији. Санкција које би суд могао изрећи у случају утврђеног притиска на суд морале би бити прописане након темељне јавне расправе, а суд би приликом избора санкције морао водити рачуна да се примењеном казном ефикасно заштити ток судског поступка, али и да се њоме јавност не одврати од здраве критике.

Судија, председник Алумни клуба Правосудне академије

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа