Pravosuđe gubi bitke sa žutom štampom

Glavno oruđe demokratske prakse, pravo posedovanja mišljenja i razmene informacija i ideja, iliti sloboda izražavanja, jedno je od prava na koje se često i rado pozivaju mnogi akteri javnog života. Jednoj kategoriji građana korpus ovih prava je dostupan u ograničenom obimu, pri čemu su upravo ti građani funkcionalno pozvani da odlučuju o povredi ili prekoračenju slobode izražavanja. Reč je o sudijama.

Oni su dužni da ne izazivaju sumnju u svoju pristrasnost javnim izražavanjem političkih uverenja, niti javnim komentarisanjem tekućih sudskih postupaka. Da je sudija koji ćuti dok postupak teče jedina pretpostavka fer suđenja ne bismo imali problema u pravosuđu. Međutim, uticaji na tok i ishod suđenja dolaze sa više strana, a široko polje delovanja otvoreno je putem medija.

Medijski prostor, zaštićen slobodom izražavanja, može i treba da služi demokratskoj kontroli funkcionisanja institucija vlasti, pa tako i kontroli pravosuđa kroz praćenje sudskih postupaka, ukazivanja na nejednaku sudsku praksu, praćenje pravosudne politike i sl. Ipak, mnogo češće se taj prostor koristi za pritisak na sud. Kako? Tako što se unapred podele uloge krivca, žrtve, oštećenog i štetnika, interpretiraju dokazi na subjektivan način, a sve se kruniše tabloidnim naslovima, te se tako kreira atmosfera u javnosti u kojoj je moguć samo jedan ishod postupka. Sudija koji nakon izvođenja dokaza ne može da dođe do istog zaključka do koga je mnogo pre njega došao tabloid i sam će biti osuđen najpre od žute štampe, a potom i od cele javnosti kao neko čija je dostojnost upitna.

Šta učesnicima u postupku, sudu i sudiji, stoji na raspolaganju kao brana od posledica upražnjavane „žutoštampne” slobode izražavanja? Odgovor je – nedeletvorna pravna zaštita. U kaznenim postupcima okrivljenog štiti pretpostavka nevinosti, koja nije efikasna, jer se krivični postupak odvija u prisustvu iste javnosti koja je prethodno indoktrinirana, pa je pretpostavka nevinosti svedena na pouzdanje u čvrstinu sudije koji mora odoleti pritiscima. Pored toga, učesnici u postupku, uključujući sudiju, mogu tražiti  građanskopravnu odgovornost medija ili trećih lica ukoliko su objavljene informacije uvredljive ili klevetničke, s tim što će pravnosnažnu presudu čekati više godina. Takva presuda u nekim slučajevima može donekle doneti ličnu satisfakciju oštećenom, ali nikako ne može rešiti javni problem kreiranja atmosfere pritiska na sud.

Gledamo igru nejednakih pravila. S jedne strane stoje mediji koji zaštićeni aurom slobode izražavanja prenose izjave političara, biznismena ili drugih osoba koje imaju svoj interes kad je reč o tome da li će neko biti osuđen ili oslobođen, a sa druge strane je sudija koji je dužan da u javnosti ne govori, čak ni kada je lično kritikovan, kako ne bi izazvao sumnju u svoju nepristrasnost. Jasno je koja je strana slabija.

Zato se pravosuđe mora braniti od neprimerenih javnih pritisaka koji ugrožavaju sudijsku nepristrasnost i dolazak do pravde. Procesnim zakonima sudskom veću je data mogućnost da sankcioniše nepoštovanje suda i prava stranaka u okvirima sudnice. Sličnim ovlašćenjima bi se moglo delovati i u slučaju pritisaka izvan sudnice i to prema bilo kojoj osobi koja ugrožava sudski postupak. Sudu je potreban mehanizam koji bi na delotvoran i brz način utvrdio pritisak na tok konkretnog postupka i izrekao sankciju za takvo ponašanje (nepoštovanje suda). Inicijativu za pokretanje postupka sankcionisanja imali bi ovlašćeni predlagači među kojima bi mogli biti Visoki savet sudstva, jer po Ustavu obezbeđuje i garantuje nezavisnost i samostalnost sudova i sudija, zatim predsednik suda pred kojim se sudi i strukovna pravosudna udruženja, a samo izricanje sankcije bi se moglo prepustiti ili postupajućem sudskom veću ili drugom veću istog suda.

Da li bi se novim ovlašćenjima ograničila sloboda izražavanja? Odgovor je potvrdan. Reč je o dozvoljenom ograničenju dopuštenom samom Evropskom konvencijom o ljudskim pravima. Odredba člana 10.  Konvencije koja je temelj slobode izražavanja, propisuje i da „korišćenje ovih sloboda povlači za sobom dužnosti i odgovornosti”, te da se sloboda može ograničiti, između ostalog, radi „očuvanja autoriteta i nepristrasnosti sudstva”. Dakle, pravo na slobodu izražavanja nije važnije od autoriteta i nepristrasnosti sudstva, već je reč o jednako važnim vrednostima koje je neophodno štiti u demokratskom društvu. Danas to nije slučaj, jer adekvatna zaštita autoriteta suda u Srbiji ne postoji.

Kritičari predloženog zakonodavnog zahvata će u njemu videti opasnost po novinske slobode. Stoga je važno razumeti da autoritet i nepristrasnost suda ne treba štititi od argumentovane kritike, niti pravosuđe treba staviti izvan granica nadzora javnosti. Naprotiv, cilj sankcionisanja nepoštovanja suda jeste očuvanje interesa građana koji u postupku učestvuju, a država im mora garantovati fer i nepristrasno suđenje, što je moguće samo ukoliko sudija nije izložen presiji. Sankcija koje bi sud mogao izreći u slučaju utvrđenog pritiska na sud morale bi biti propisane nakon temeljne javne rasprave, a sud bi prilikom izbora sankcije morao voditi računa da se primenjenom kaznom efikasno zaštiti tok sudskog postupka, ali i da se njome javnost ne odvrati od zdrave kritike.

Sudija, predsednik Alumni kluba Pravosudne akademije

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista