Евакуације као узрок климатских промена

ВУДБРИЏ, ЊУ ЏЕРСИ - Америчка савезна држава Њу Џерси, на обали Атлантског океана, покушава да се с климатским променама избори полако, постепеном евакуацијом становништва – „као успорени филм”, али стабилним темпом и промишљено.

Становници приобаља са сузама у очима окрећу главу док куће у којима су живели пола века и дуже, грађевинари руше, на шта су пристали и за куће добили државно обештећење.

Држава је откупила и срушила 145 кућа од 2013. у граду Вудбриџу, а осам је срушено само овог месеца. Десетине кућа су означене за рушење наредних месеци.

То је део напора за држање корака с промена које доноси отопљавање климе. Предвиђа се да ће у том граду са више од 100.000 становника, неке четврти далеко од океана, у живахном али нижем делу, тик уз прометни ауто-пут „Њу Џерси трнпајк” бити делимично или потпуно под водом у наредним деценијама јер се и на обали Њу Џерсија, као и широм света, диже нивоа океана и вода се полако примиче ка унутрашњости.

Државни откуп некретнина подложних поплавама постао је стварност у многим, не само приобалним савезним државама САД. Њујорк, Тексас, Луизијана, Индијана, Висконсин, Ајова, Северна Дакота и друге имају такве програме.

„Суперолуја Сенди” је 2012. године житељима низа градова Њу Џерсија, као што је Вудбриџ, показала како изгледа опасност од растућих вода.

Циљ државног програма откупа, „Плави хектари”, је двострук: уклонити људе и имовину од опасности од будућих поплава, и тиме испражњено земљиште употребити као „тампон” или „сунђер” који би требало да помогне упијање воде приликом поплава.

„Обично када помислимо на катастрофу, мислимо на неку веома јаку олују или дивљи пожар, на нешто што се догађа нагло и брзо”, рекла је биолошкиња Универзитета Рутгерс, Брук Масло, преноси Бета.

„И климатске промене су катастрофа, али се догађају успорено”, рекла је она.

Масло учествује у повезивању пластичних цеви за дренажу које штите и помажу негу садница дрвећа у подручју где су пре само неколико година били ;низови плацева с кућама у којима се деценијама живело. Пошто су те куће срушене, она је смислила да се у том подручје однегује „противпоплавна шума” издржљивог локалног - аутохтоног, дрвећа, грмља и траве.

„Идеја је пре свега оно што је најважније: преместити људе на виши терен, како би се заштитили здравље и безбедност”, рекла је она и истакла да су радови у којима и сама учествује, „други део процеса да би се обезбедиле преостале куће” од подизања нивоа океана и других надземних и подземних вода.

Програм „Плави хектари” је до сада припремио новац за куповину 1.156 некретнина широм државе Њу Џерси. Дате су понуде за скоро 1.000 кућа, закључене понуде за више од 700, а срушено је више од 640 у подручјима потенцијално угроженим поплавама широм Њу Џерсија, рекао је Лари Хајна, портпарол службе те државе за заштиту животне средине.

Али, ниједан откуп није обављен дуж саме обале Атлантског океана, где је штета од олује „Сенди” била катастрофална.

Разлог је једноставан: Ту је вредност земљишта једноставно превише висока и до сада се ниједан власник није пријавио за програм откупа, који је „строго добровољан”.

Џеф Тител, директор клуба „Сиера” у Њу Џерсију, рекао је да је програм „Плави хектари” донео добро становницима места као што је Вудбриџ који је редовно под поплавама оближњих река и потока, погоршаних налетима олује током све учесталијих урагана.

Али, рекао је да тај програм треба проширити и на друга подручја: „Потребан нам је исти успех програма и уз обалу Атлантског океана, да људи и њихова имања не би упали у невоље”, рекао је он.

У местима као што је Вудбриџ, програм „Плави хектари” спас је за људе који би могли имати проблема с продајом кућа да нема тог програма.

Међу кућама ограђеним пред рушење високим оградама, има кућа на којима су ових дана с љубављу постављени светлећи божићни украси – ту су они који не желе да продају.

Држава је Џефу Колгану (66) дала понуду у оквиру „Плавих хектара” за откуп куће у којој 25 година живи са супругом. Али он је одлучио да не прихвати откуп. „Не могу сада да бринем због 2050. године!”, рекао је Колган у свом дворишту у којем се јасно чује како машине руше оближњу кућу у истом реду где је и његова и додао: „Тужно је гледати како куће нестају”.

Јохана Ларсен (73), у кући један блок даље живи 50 година. Откупљено је неколико кућа преко пута њене, и ускоро ће бити срушене. „Када их сруше, не знам шта ће се после бити, докле ће вода стићи на ову страну јер мислим да су те куће тамо вероватно зауставиле много воде која је ишла на нашу страну”, рекла је док се одмара од скупљања лишћа у свом дворишту.

Масло, биолошкиња Универзитета Рутгерс, има ширу перспективу о томе шта се у ствари ради у том делу града: „То смо назвали 'повлачење од обале'. Као и сви људи, ни ми, Американци, не волимо реч 'повлачење', она скоро сугерише пораз. Али морамо да схватимо да климатске промене захтевају и од нас прилагођавање”.