Припитомљени лепотан

Ирвас припада врсти великих јелена. У тундрама и пределима северних шума Европе, Азије и северне Америке, на Гренланду и великим острвима живи дивљи јелен који се назива карибу. Припитомљени ирвас преовлађује на Чукотском полуострву.

Карибу је браон боје са белим вратом и крстима. Висок је око метар и двадесет, а дугачак око метар и 80 сантиметара. Чукотски ирвас је припитомљен, па због укрштања може бити браон, сивих, црних или белих примерака у истом крду. Пошто неки припитомљени ирваси изгледају много другачије од дивљег карибуа, људи понекад мисле да је реч о две различите врсте животиња. Међутим, разлика у изгледу је само резултат селекције одгајивача. Животни век у дивљини им је око десет година.

Копита ирваса су широка да би им олакшала ходање по мекој земљи, а удубљења на њима, налик на кашику, идеална су за копање у снегу. За разлику од других врста јелена, и мужјаци и женке имају рогове, али су они код мужјака већи и лепши. Служе им као украс и оружје за борбу са супарницима у сезони парења. Рогови им сваке зиме отпадну, да би поново израсли још већи и лепши.

Карибу је друштвена животиња која живи у крду. У пролеће се храни травама, трском, биљкама цветницама и врбовим лишћем. Лети их нападају ројеви комараца и мува, од којих беже у ветровите пределе у приобаљу или спас траже на местима где се снежни покривач није истопио. Крајем августа и почетком септембра крећу у зимска станишта.

Ове животиње прилагођене су зимским условима живота. Да би преживеле период када је хране мало, оне мање једу, а метаболизам им се успорава. Биљоједи су – глад утољују лишћем и травом. Пошто лед и дубок снег отежавају приступ храни, карибуи одлазе у шумовите пределе у којима је снежни покривач мањи, а кора дрвећа прекривена јестивим лишајима.

У великим сеобама дивљих крда може бити и више хиљада карибуа. Пошто често мењају путеве којима се селе тешко их је уловити.

Људи у Азији одавно су припитомили карибуа. Постоје докази да се то догодило још пре 5.000 година, у јужној области планине Алтај. Вероватно сви ирваси потичу од тих давно припитомљених животиња, пошто су сви савремени покушаји да се од дивљих карибуа добију домаће животиње били безуспешни.

Претпоставља се да су у давна времена ловци користили припитомљене животиње везане на узици да се уз њихову помоћ привуку ближе крдима карибуа. Касније су ирваси почели да вуку санке, а неки народи су им стављали седла и јахали их, као што се јашу коњи. Затим су их гајили због меса и коже.

Данас многи домороци, од Лапонаца у Скандинавији, преко северне Европе и Азије, па све до Беринговог мореуза, живе од узгајања ирваса, а рогови ових животиња врло су цењени у кинеској традиционалној медицини. Ирваси се највише гаје у Русији, где их има преко два милиона. У северну Америку стигли су тек крајем 19. века, када су узгајивачи довели чукотског ирваса на Аљаску и научили Ескиме да их гаје. Неке врсте ирваса гаје се због меса и коже, а друге да би вукле санке.

Карибуи су због ирваса морали да се преселе, пошто нису могли да дођу до хране. Сточари често убијају карибуе када се приближе крдима ирваса, пошто се ове животиње често сукобљавају око подручја богатих травом.

У традиционалној новогодишњој легенди, ирваси вуку саонице Деда Мраза преко ноћног неба да би му помогли да уручи поклоне доброј деци на Бадње вече.

Широм света интересовање јавности за ирвасе достиже врхунац у божићном периоду. Према народном предању, санке Деда Мраза вуку летећи ирваси. Они су први пут поменути у песми из 1823. године „Посета светог Николе” (или „Ноћ пре Божића”). Тада је Деда Мраз дошао у кочији коју је вукло осам малених ирваса. Данашњи Деда Мраз је у друштву ирваса Рудолфа са црвеним носем (Рудолфа је додао Роберт Л. Меј 1939. године у својој књизи „Рудолф, ирвас са црвеним носем”). Рудолф има другаре који се зову: Дашер, Дансер, Прансер, Виксен, Комет, Купид, Донер и Блицен.