Раскинимо НАТО букагије

Облаци над Србијом, Црном Гором и Републиком Српском на крају 2019. године полако, али сигурно размичу се. Државе чланице НАТО-а, које су нас бомбардовале и починиле геноцидни злочин над Србима Крајине, Метохије и Косова, тону у поделе и сукобе. Англосаксонски брод одваја се од обала Европске уније. Избори у Великој Британији били су у ствари друга референдумска победа брегзита. Они су појачали унутрашња, енглеско-шкотско-ирска трвења. Амерички председник је отворени противник ЕУ. Унутрашњи сукоби у САД, који су одавно попримили облик културног рата, довели су до покретања Трамповог импичмента.

Немачка је остала једини хегемон Европске уније. Међусобни сукоби европских држава и побуна европских нација увели су, међутим, ЕУ у одсудну кризу којој се не назире сретан крај.

Кључна је побуна европских народа против сопствених, либералних, глобалистичких елита за које је, усред имигрантске кризе, постало сасвим јасно да не служе отаџбини него сопственој, личној амбицији и крупном капиталу. За разлику од претходних година, ту елиту сада слободно и јавно оптужују да је својим ратним походима широм света довела Запад до овако одсудне кризе.

На пољу међународних односа такву, побуњеничку, ослободилачку улогу играју Русија и Кина. Ове две државе не намећу другим земљама своје политичке вредности. По свим параметрима, Кина је на најбољем путу да економски престигне САД. А још је Пол Кенеди утврдио да привредну снагу увек прати и војна моћ.

Време ради за нас, али овде оно као да је стало у последњој деценији 20. века. Подела на народ и однарођену елиту видљива је, наиме, и у српским земљама. У Црној Гори она је најрадикалнија. Конвертитске власти, које се одричу историје и предака, отворено дискриминишу сопствене, српске грађане који одбијају да се претопе у црногорску нацију. Прогон над Српском православном црквом достигао је тачку усијања. Док пишем овај текст, стижу вести да је полиција претукла владику Методија. Пре кратког времена усред Београда пуцано је на сто за којим је седео владика Јоаникије, при чему је рањен српски пословни човек из Никшића, Дака Давидовић. У Подгорици је похапшена опозиција да би био усвојен закон којим се цркви отимају њени храмови и светиње. У овом тренутку у притвору су задржани посланици Андрија Мандић, Милан Кнежевић и Милун Зоговић. У Црној Гори народ, међутим, пружа упоран, жилав отпор својим отуђеним елитама.

Према свим истраживањима, грађани Србије не желе „разграничење” с Косовом и Метохијом. Они верују Русији, а не Европској унији. Својом убедљивом већином, солидарни су са сународницима који су, у крвавом рату, на силу задржани у суседним, бившим југословенским републикама. По природи ствари, већина је склона традиционалној, предањској култури. Упркос томе, наше политичке, медијске и пословне елите заговарају одустајање од Косова и Метохије, учлањење у ЕУ, равнодушност према Србима у региону и западну, „популарну”, материјалистичку културу.

У Србији се постојано сужавају поља слободе мисли и говора. Потписник ових редова није једини изложен кривичном, судском прогону због деликта мишљења. Одавно пишем о томе да део српских историчара заступа поједностављену, хашку, НАТО интерпретацију српске историје. Изнео сам и мишљење да се на Одељењу за историју Филозофског факултета у Београду одиграва прогон професора који не заступају такву слику српске прошлости. Само у последњих неколико месеци с посла је избачено њих троје. Изношење мишљења увек подразумева могућност да се не буде у праву; циљ је покретање дијалога, расправе о питањима од суштинског значаја за наше друштво и земљу. То је позив универзитетских професора, нарочито оних који се баве хуманистичким наукама. Уместо уласка у јавну дебату, неколико историчара поднело је против мене чак осам тужби кривичном и парничном суду, затраживши да им, „због повреде угледа и части”, платим огромну новчану суму.

Мене, наравно, неће успети да ућуткају, али се поставља питање како је могуће да се, док се у Европи облаци разилазе, овде спремају све горе олује? Наши непријатељи виде да им време истиче, па журе да заврше своје послове. Криви смо ипак ми, овде, у Београду. Овде се мора разумети да постоје линије које се не смеју прелазити. Слободе мисли, говора, информисања, исповедања вере морају да буде неспорне. То мора да важи за наше суграђане у Београду, Косовској Митровици, Грачаници и Ранилугу, али и за наше сународнике у државама окружења. О томе мора да брине наша држава. Њена сервилност према НАТО-у и Западу, заговарање „разграничења” с „Косовом” и пасивност пред прогоном над Србима у Црној Гори остаће као срамотни жиг на лицу нашег поколења.

Изађимо, коначно, из деведесетих. Потребне су нам паметне и смеле елите које ће разумети своје време. Морамо да, паметно и полако, раскинемо ове зарђале, пропале НАТО букагије.

Ванредни професор на Одељењу за историју Филозофског факултета у Београду

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа