Штирлиц се заљубио

Извесни Перфилијев („инжењер, иноватор, публициста, песник и архитекта”) заложио се код надлежних власти Москве да се на Театралној, баш преко пута Бољшог театра „где је већ Маркс”, подигне споменик Владимиру Путину, „за његове изванредне историјске заслуге”. Добро, Маркса на страну. Али приложени нацрт споменика је упечатљив. Огромна сребрнаста хемисфера планете, пречника двадесет или више метара, с Русијом и осталим земљама полулопте, а над свим тим доминира Путин – колумбовска бронзана фигура, у некаквом старинском капуту без рукава и са смотуљком важних хартија у руци. Поента ствари су те „хартије” – алузија на тзв. План Путина. По Перфилијеву, то је руски еквивалент својевременим „великим открићима”. С почетком новог доба за људски род.

Срећом по руски део људског рода, идеја о „сребрној хемисфери” је одбијена. Образложење одлуке охрабрује. Прерано је, рекла је надлежна комисија. Није на живима да овековечују заслуге савременика тако рано. Нека учине то будуће генерације, бар после педесет година.

Реч је, дабоме, о људима и о власти. У интересу друштва је да сусрет првих и других буде што опуштенији. Међутим, у „транзицији”, понегде и даље делује „укрућеност свести”, као нека врста фасцинације жабе пред змијом. Нешто као болест здрвењених леђа, слично реуматизму. Мисао се укочи, човек стане мирно, и једино што је у стању то је да ласка. Диви се „вођи”.

Срећом, политичари сами инсистирају да нису „надљуди”, већ људи и то „са слабостима”. Ваљда прва успешна епизода те врсте тицала се Џона Кенедија и Мерилин Монро. Ваљда прва врхунска, била је она с Клинтоном и службеницом у Белој кући Моником Левински. Ако сећање не вара, нешто близу писаћег стола.

Службе задужене за методе манипулације масом утврдиле су да „бити од крви и меса” не мора обавезно да шкоди, већ доноси поене лидеру, чини га привлачнијим. Тренд је наставио председник Саркози, који се већ после уласка у Јелисејску палату развео и оженио Карлом Бруни – фотомоделом.

Недавно, пре него што је председник Француске и стигао у Лондон, у државну посету Британији, Британци су у таблоидима видели „Карлу без одеће”. Разумљиво, снимљену у време када није била Саркози. Као и о Плану Путина (једва да је ико упућен у суштину тог документа), у јавности Француске и Европе више се пише о Саркозијевим „ролексима” и наочарима за сунце него о још неизвесним „реформама”.

Неко ко би био циничан, написао би да је ово тужно време државништва, јер „робу” ето „продаје паковање”. Тако или не, тек Путин кога Перфилијев види као руског Колумба, бежи од Путина-Колумба ближе овом, што је освојило Запад. (На крају, и конкурише му.) Допустио је, на пример, да буде снимљен обнаженог торза, и да његова џудо-прса види цели свет. Није било рђаво, добио је поен.

Није међутим било таквог поена за „Московски кореспондент”, који је објавио да између Путина и гимнастичарске Алине Кабајеве постоји сентиментална веза и да би љубав овог месеца могла да се оконча браком. Наводно, реч је о лепотици, уз т о и депутату Думе.

Вест да је Штирлиц заљубљен затекла је Путина на Сардинији, код Берлусконија (који би му на томе вероватно честитао), али није директно демантована. Тадашњи шеф Русије, ограничио је реакцију изјавом да „постоји приватни живот у који нико нема право да се меша”, уз све уважавање правила штампе да „друштво има право да зна”.

Ствар има срећан крај. Лист је додуше сместа уклоњен. Власник издавачке компаније милијардер Лебедев правдао се изјавом да је у критично време био у риболову. Дума јесте била ажурна. Извесни Роберт Слегел, депутат вредан и брз, као и Перфилијев са спомеником, предложио је законску измену по којој суд може забранити сваки лист, ако тај лист штампа клевету. Пропис је прошао три читања. Али, гле, чуда. Када је ове недеље закон требало да одобри председник Медведев – шеф Кремља је закон вратио Думи, уз препоруку да обустави расправу. Таква ствар постала би непремостива препрека нормалном раду медија, пресудио је Медведев. Почиње и у Русији време када је важније бити човек него споменик.