Погађа срећу, несрећу и душевно стање

Дом Мице Михочиновић у Кнез Милетиној био је пре Другог светског рата место окупљања многих Београђана. Обучена у тамну тогу, она би им гледала у шољу и изрицала судбину. Невољу је саопштавала врло обазриво: „Госпођо, ваш муж вас вара.” или: „Два крупна црна ока не склапају се због вас.” А ко може да оповргне да у Београду не постоји бар један младић који одговара овом „детаљном” опису. Људи су веровали и изнова, изнова долазили. Министри, лекари, адвокати...

Кад су је 1932. ухапсили и забранили да наплаћује услуге, Мица се правдала да не измишља, да све види – срећу, несрећу, љубав и душевно стање – и да узима колико ко да. Предвидела је да ће румунска краљица Наталија преминути и да ће рат почети 1939.

Ово је један од детаља из књиге „Нестварно, а стварно” Живојина Петровића, у издању „Лагуне”, о невероватним причама и очаравајућим подацима из наше прошлости – херојским, духовитим, бизарним, које је аутор годинама сакупљао у нашим архивама. Петровић је оснивач Српске научне телевизије, која је прерасла у регионални канал науке и уметности Brainz TV, чији је директор и главни и одговорни уредник.

– Једна од тих прича односи се на Саву Гердеца, шахисту аматера који је побеђивао професионалце. Након школовања отишао је у Калифорнију и радио као рударски инжењер до смрти 1969. Само једном је учествовао на шаховском турниру америчких мајстора, у Питсбургу 1924, када је имао 23 победе и један реми, без изгубљене партије. Након тога, више никад није наступао иако је добијао позиве уз значајне финансијске понуде. На списку оних које је побеђивао, у слободним кафанским партијама или симултанкама, били су чувени Хозе Раул Капабланка, Александар Аљехин, Френк Маршал... и наш Бора Костић. Када је Гердец посетио родни Вршац 1938, победио је Бору са 7:1. Победио је два светска првака, шампиона САД и шампиона Југославије – наводи Живојин Петровић.

Писао је и о томе како је познати глумац Раша Плаовић 11 пута бежао из логора. Имао је 16 година када је 1915. као телеграфиста, ухапшен и спроведен у Браунау и пребачен у Нежидер.

– Непажњом пијаног чувара 1916. он бежи из логора. Две ноћи трчи до једне колибе где опет добија лисице, јер су баш ту смештени локални жандари. Бацају га у робијашницу опасану зидовима. Опет је побегао и након осам дана, из сна на пласту сена, тргла га је пушчана цев на телу. Били су то сељаци, жељни награде за хватање бегунаца. Поново је бачен у тамницу, али и трећи пут је умакао. Попео се на вагон воза и возио све док није угледао Авалу. Када је дошао кући, стража га је и тамо пронашла – износи Петровић, додајући да је Плаовић преминуо 1977. у Београду.

Издваја и занимљиву причу о осматрачници на Капетан Мишином здању која и постоји данас.

– Некада су пожари објављивани пуцањем из пушака, призивањем у помоћ или грувањем у врата комшија, али 1863. када је Београду капетан Миша Анастасијевић поклонио своје високо здање, ситуација око пожарног аларма се променила. Здање је на крову имало стражару – осматрачницу, са четири стране у стаклу. Ту је боравио дежурни ватрогасац. Видик је омогућавао да се према диму одреди не само кварт и улица у којој пламти пожар већ и приближно број куће. Ако би пожар био дању, истицао је црвени барјак, ноћу црвени фењер. Трубом је позивао колегу на дрвеној кули Велике пијаце (данас Студентски трг), који би алармирао патролџије, под условом да колега није био у кафани „Рајић”, познатој по томе што је већ око 1860. у Београду нудила до тада непознат лесковачки изум – ћевапчиће...