Кад је петоро деце мера родитељства

Нови Сад – Толстој је писао да све срећне породице личе једна на другу, а да је свака несрећна, несрећна на свој начин. Али свака породица са пуно деце изазива пажњу. Милена Костић (38) из Новог Сада је на то навикла. Она их има петоро. И више се не „правда” зашто је то тако. Људи се непрестано чуде: како живе, имају ли новца за толику децу. Чак и обрнуто: да их немају због новчане помоћи. И да није нека религија? Милена каже да не припадају никаквим екстремима и да свако има своју меру у родитељству, а њена је – петоро.

„Велике породице прате табуи. Нефер је одмах нас сврставати у социјалне маргине само зато што имамо троје или више деце. Некако се увек иде од претпоставке да се деца десе, да је немогуће да је неко при здравој памети одлучио да има више деце. На неки начин почнеш да се правдаш”, прича она за „Политику” своје искуство.

Са супругом Александром Костићем (38) остварила је заједничку жељу о великој породици. Познају се из новосадске Тозине гимназије, мада каже да то није и љубав из школске клупе, како би се дало помислити, већ је стигла годинама касније. Њихово најмлађе дете има годину и по, а остали су узраста од три и по до девет и по година. Ирина, Лав, Анастасија, Николај и Катарина Лара. „Нисам неки русофил, али руска култура и уметност је оно што фасцинира”, објашњава имена деце.

„Да супруг није такав какав је никад се не би определила да имам петоро деце, јер за овако нешто морате обоје да будете максимално укључени”, почиње причу Милена. Одмах разјашњава и став према новчаној помоћи државе. Користила је неке мере док је имала право, али мисли да је „глупо” да се људи опредељују за децу само због тога, јер деца остају много дуже од те помоћи у кући. Сећа се да је за треће дете примала додатак од покрајине. „Не могу да кажем да није користило, али кад су прошле те две године, живот се наставио и без тога.”

У породици Костић је добра организација нарочито кључна ствар. Некоме би се завртело у глави, каже ова мама, од њиховог свакодневног дана. Троје иде у вртић, а двоје у школу, па од раног јутра креће буђење једног по једног, облачење и одвођење. После подне иду остале активности, па се „од пет до осам увече смењујемо у одвожењу и довожењу”. Милена ипак стиже и да пише свој блог и да води удружење „Маме Новосађанке”, где се чланице организују око половне гардеробе за децу, представљају своје хобије и производе, размењују предузетничка искуства и имају велику жељу да још покрену „Мама бизнис клуб”, где би оне које раде неки посао од куће могле да обаве пословни разговор или одрже едукацију и презентацију.

„Доста мама имају проблем око чувања деце. Или не добију вртић, или нису запослене, а то вам је онда врзино коло: не може да се запосли, јер нема ко да јој причува децу, или не могу да плате чување, а почињу неки посао... Јако је велика предрасуда да ви као маме остајете ’без пола мозга’ или да вам је амбиција нула. Кажу, мож’ мислити, седиш кући, чуваш децу. Страшно, јако уочљиво у нашем друштву”, прича.

И супруг и она су запослени, али је Милена још на породиљском одсуству. Дипломирани је инжењер у менаџменту, а пре тих студија апсолвирала је медицину. После породиљског, верује, преоријентисаће се на писање блога „Мама из магареће клупе”. Као из те клупе, објашњава, изнова са сваким дететом савладава лекције родитељства. Друштвене мреже су иначе пуне екстремних ставова, где је све око мама и деце сјај и идила или јако тешко, а она мисли да се тиме будући родитељи унапред плаше. „Трудим се да будем отворена и реална. Не волим ни ’хејтовање’, ни превелико уздизање улоге мајке”, додаје.

А нису баш толико „паклени” ни они дани када су сви у кући заражени грипом. Уосталом, написала је Водич за преживљавање прехлада у великим породицама. Саветује, сачувајте здрав разум.

Ближи се распуст па ће деца која иначе иду у вртић и школу бити код куће, али ће ипак устати у пола седам, а до поднева ће сви рећи да им је страшно досадно после чега иде саплитање једно о друго. „Некад стварно имате засићење од буке, или сте уморни, прехлађени, свеједно да ли имате једно или петоро. Једноставно, живот је такав”, каже. Нада се да ће ти дани заједничког времена развити код деце повезаност.

„Има дана кад је супругу и мени жао што нисмо у неким другим сферама, па да одемо негде у иностранство. С друге стране, обоје смо тако васпитани и одрасли да ипак своју државу доживљавамо јако својом и не верујем да би то икад извели. Али волела бих да буде неко време где ће се ценити и вредноћа и образовање и васпитање”, наводи.

Питамо је има ли жеља за Нову годину. Здравље, одговара, а онда снаге и мало среће за испуњење циљева. Нада се најбољем, а томе и служи, каже, Нова година – да се надамо да ће од 1. јануара бити боље.