Пред-предизборно престројавање у власти и опозицији

Политичка сцена у Србији је привидно мирна и стабилна јер се иза те површине дешавају промене које могу одредити будућност земље. Оно што се дешава у редовима владајуће коалиције нису само трвења између кадрова Српске напредне странке и Социјалистичке партије Србије, већ и „одвајање” Вучића од напредњачке номенклатуре. То је отприлике Вучић резимирао ставом да сви они (и његови и коалициони кадрови) гледају само личне интересе а да их мало занима заједнички резултат, те да је то што се дешава само „борба за ресурсе”. Он први пут у исти кош ставља своје страначке кадрове са коалиционим партнерима. То наравно неко може тумачити као реторички маневар али он има и дубљу поруку. Она отприлике гласи „Вучићу су СНС кадрови и коалициони партнери баласт”. Није овде реч само о ритуалном „предизборном дисциплиновању” СНС и СПС министара, већ и о позицији у којој би могли замислити Вучића мимо СНС-а, али тешко и СНС без Вучића.

СПС се под прозивкама од СНС кадрова понаша прилично лежерно. Као да је реч само о покушају снижавања рејтинга који је скочио са дипломатским успехом повлачења признања Косова већег броја земаља што јавност углавном приписује Дачићу. Наравно да скок рејтинга није остао незапажен код коалиционих партнера и да функционери СНС-а виде шансу да се боље позиционирају код Вучића прозивком Дачића. Дачић је оптужбе да је нелојалан партнер ефикасно демантовао понудом да СНС и СПС иду на једну листу. Исто тако је Дачић јасно рекао да није блесав да напушта победнички тим власти да би се придружио губитницима попут Ђиласа који ће ко зна кад доћи на власт. Тим прозивкама је Дачић само добио јер поново постаје препознатљив у коалицији са „великим братом” где му је претило губљење идентитета. Исто тако је и Вучић свестан да му је Дачић лојалан док је он стабилан на око 50 одсто, али да ће бити све другачије кад се то промени.

Нешто слично се дешава и унутар опозиције. Ђилас је низом маневара успео да пацификује ривале у опозицији и да се наметне као најјача опозициона фигура у овом часу. То је пре свега успео кроз преузимање протеста „1 од 5 милиона” од звезда у успону „браће Трифуновић”. Неки опозиционари попут Шешеља, Чеде или Чанка нашли су се на ивици политичког опстанка. То је отворило и простор да неко то искористи. Сергеј Трифуновић је постао Чеда 2.0 (политичка позиција либерала који говори о „српским злочинима” и „независном Косову”). У једном моменту је и поред политичких гафова претио да рејтингом сустигне „политички конгломерат” Ђиласа, Јеремића и Обрадовића. Но, платио је данак неискуству и склоности да друге вређа по друштвеним мрежама. Нешто попут провокације корисно је у почетној фази конституисања политичког ентитета али је касније било контрапродуктивно настављати с праксом која више одбија него што привлачи људе.

Због претње која је Ђиласу дошла од Трифуновића не само у сродном бирачком телу, већ и борби за наклоност код странаца екипа Савеза за Србију позабавила се скидањем рејтинга новог лидера фантомског Покрета слободних грађана. Сам Трифуновић је дао довољно материјала (што медијима блиским властима, што оним које контролише његова опозициона конкуренција) а пре свега у виду псовки или пак ставовима типа „у Сребреници је био геноцид” или „треба признати Косово”. Занимљиво је питање да ли су медији блиски владајућој коалицији ударима по Трифуновићу радили за рачун Ђиласа као и то да ли се Трифуновић нападима на Дачића нудио напредњацима? На оваква и слична питања код нас је тешко одговорити јер „ништа није онако како изгледа”.

Битка унутар опозиције око бојкота улази у финалну фазу. Уколико би Трифуновић изашао на изборе, а по изјавама је склон томе, и уколико би изашли и неки други из тзв. грађанске политичке опције Ђилас би се нашао у незгодној позицији. Исто тако је битно питање ко би од опозиционих листа могао проћи цензус. Бојкот је генерално губитничка стратегија уколико око њега не постоји консензус унутар опозиције и уколико нема подршку Запада. Зато подршка бојкоту слаби и унутар Ђиласовог савеза иако он на њему истрајава јер је постао роб сопствене „бојкот реторике”. Све у свему, врло брзо ћемо добити одговор ко ће се ком „царству приволети”.

Политички аналитичар

Прилози објавље­ни у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа