Исламисти помаљају главу

Освојили су својевремено готово преко ноћи ударне термине и наслове, истом брзином су нестали са медијских радара, а сада потврђују предвиђања да су побеђени, али не и уништени.

Џихадисти Исламске државе (ИД) успешно експлоатишу политичку и социјалну кризу у Ираку и поново се активирају у земљи у којој је 2014. почео њен победнички поход и проглашен калифат који ће једно време заузимати трећину територија Ирака и Сирије.

Бомбаши самоубице све чешће нападају различите циљеве одазивајући се позивима Абуа Ибрахима ел Хашемија ел Кураиша, новог лидера који је џихадистичку организацију преузео у октобру, када је дотадашњи калиф Абу Бакр ел Багдади извршио самоубиство бежећи од америчких командоса на северозападу Сирије.

То што је нови лидер користи презимена Хашеми и Кураиши није случајно. Кураиши су били старо трговачко племе које је у 7. веку контролисало Меку и њену Ћабу. Пророк Мухамед је рођен у хашемитском клану овог племена, а нови калиф шаље јасну поруку да је потомак веровесника исламске вере и да жели да обезбеди континуитет – не само вере већ и ИД, која и даље рачуна на око 18.000 бораца.

Исламска држава сада користи ситуацију после оставке ирачког премијера Адела Абдула Махдија. Његови борци инфилтрирају се међу демонстранте и појачавају дејства на широком потезу од Багдада преко јужних и централних провинција.

Ирачки војни аналитичари тврде после акција у главном граду да су исламисти у позицији да гранатама нападну средишне области Багдада око зграде Централне банке и улице Рашид, али да њихов циљ нису демонстранти, већ снаге безбедности.

Представник за штампу ирачке Заједничке оперативне команде, генерал Тахсин ал Хафаџи, каже да исламисти активирају борце који су се повукли у илегалу како би искористили време у коме су снаге безбедности окупиране обезбеђењем демонстрација на југу и по централним деловима Ирака.

Сунитски исламисти појачавају дејства против припадника махом шиитских јединица народне мобилизације, тако и војних инсталација како би се обновила контрола над деловима нафтом богате северне провинције Киркук, у областима у којима је проглашена курдска аутономија, а снаге централне власти немају приступ.

Америчко министарство финансија процењује да је нафта и даље кључни елемент финансирања ИД упркос губитку нафтних поља, која су држали по Ираку и Сирији.

Сукоби исламиста и курдских пешмерга све су чешћи и активирају старо непријатељство које је кулминирало током борби за бившу ирачку престоницу Исламске државе Мосул. „Исламска држава демонстрације посматра као прилику да интензивира нападе активирајући своје успаване ћелије, посебно на северу и западу земље и на ободима провинција користећи погодности терена”, каже један члан ирачког парламента који се бави тероризмом.

Ирачки званичници из провинција Самара и Нинива позивају на што хитнију акцију како би спречили исламисте да се врате на положаје које су држали пре избијања протеста и како би дестабилизовали земљу по рецептима које и даље користе у Сирији.

Чињеница да се појачано дејство исламиста поклопило са демонстрацијама у Ирану и Либану и да су на мети удара махом шиитске зоне Ирака, безбедносне експерте наводи на закључак да је кампања детаљно планирана.

Откако су напади интензивирани у октобру, америчке снаге су се из Сирије и Јордана пребациле за Ирак, али нема извештаја о директним борбама с исламистима.

Историја Исламске државе у Ираку показује да су пажљиво користили сваку прилику како би сејали несигурност и појачали незадовољство народа према режиму у Багдаду – што је предуслов да цементирају своје присуство и ефикасност. Тако су 2014. народни бунт против локалне и федералне власти употребили да заузму Мосул, где је исте године и проглашен калифат.

У таквим околностима „вероватни циљ ИД је да покаже да је свугде присутан и да може некажњено да удара где њему одговара”, каже се у извештају који је у јуну поднет америчком Конгресу.

Нема сумње да су акције против ИД озбиљно ослабиле оперативну моћ исламиста, уздрмале њихову командну структуру, елиминисале или похапсиле многе команданте и десетине хиљада бораца. Погибија Багдадија је представљала једну од најуспешнијих антитерористичких акција последње деценије, али је ипак имала симболичну вредност јер се опасност од терориста не смањује, не барем на краћи рок.

Потврђује се да смрт лидера не значи и нестанак организације. Егзекуција Осаме бин Ладена 2011. није била крај Ал Каиде, као што ни смрт муле Омара није представљала крај талибана.

Организације попут Исламске државе су децентрализоване и појединцима остављају слободу дејства – што утиче да их је теже уништити. Исламска држава је веома прилагодљива, а неки његови делови су се повезали са другим радикалним исламистичким групама.

Исламисти су одабрали стање мировања по Сирији и Ираку, док су појачали активности по Авганистану, југоисточној Азији и Африци. Сада се поново активирају на терену са кога се кренули у свој крвави поход.