Јунак, верник, пријатељ и човек

Хоће ли још неког полицајца заболети сузе њиховог колеге Милоја Шћепановића које је пролио у Храму Христовог васкрсења у Подгорици, када му је митрополит Амфилохије уручио Орден Светог Петра Другог Петровића Његоша, Ловћенског Тајновидца. С њим је заплакао и умировљени владика Атанасије, а затим је хиљаде верника ту јединствену сцену наградило вишеминутним аплаузом.

Додељујући Орден Светог Петра Цетињског Шћепановићу, митрополит Амфилохије је казао да је он овај орден заслужио „зато што је посведочио веру и сачувао савест и образ Црне Горе”.

Милоје Шћепановић је скинуо униформу полицајца након 30 година јер није хтео да преко кућног прага унесе „прљави пендрек” од своје браће, већ је одлучио да кући пође чиста образа.

Милоје је поручио народу, властима и колегама да „као верник, комшија и пријатељ оних који су на другој страни” није могао да гледа и учествује у примени силе против окупљених грађана.

Овај поносни Ровчанин је тако себе уписао у подужи списак заслужних племеника.

Иако му је посао полицајца био једини извор прихода, значку је вратио јер, како каже, „као Христов војник, православац и човек није могао да удара на своју браћу и буде против свог народа”, јер каже „волео сам свој посао, али народ и светиње више волим”.

У историји људског рода још није разјашњено да ли се брже стиче титула издајника или јунака, али је сигурно да је Милоју титула хероја већ додељена, а подвиг, тако потребан народу Црне Горе у овом тренутку, му је име већ убацио у гусларску песму.

Милоје, скроман човек, скоро да не говори о свом подвигу и признаје да није очекивао снажну подршку јавности, нити се надао великом црквеном признању. Када је дошло до сукоба испред Храма Светог Василија у Никшићу честити Милоје није хтео као православац да удари на своју браћу.

Одлучио је да врати значку и оде кући. „Боље кући часна образа него с пендреком прљав”, појаснио је у Храму током пријема одликовања и добио заглушујући и дуготрајни аплауз од којег је одзвањао Храм у Подгорици.

Знао је да му је то једино примање – полицијска плата, али верује да он, отац и брат „нећемо умрети од глади”.

„Копаћу канале, чистити улице ако треба, нешто ћу радити, ништа мени то није страшно. Волео сам овај посао, али свој народ и светиње волим више”, исповедио се он.

Милоје Шћепановић, човек без униформе, с орденом Митрополије црногорско-приморске, незапослени је отац једног детета које након развода живи с његовом бившом супругом, која јавно на свом фејсбук профилу износи неке замерке из личног, породичног живота, што се у Црној Гори разумело као „дело тајне полиције”.

Након скидања црногорске униформе из Републике Српске и Србије су стигле бројне понуде за посао.

Начелник Спасилачког центра Србије Војкан Крстић понудио је посао никшићком полицајцу уз речи: „Част нема цену, а у овом добу смутњи најтеже је бити човек. Овакво чојство не треба само похвалити, већ и подржати.”

Посао су му нудили и градоначелници Требиња и Херцег Новог где је одлучио да настави с радом. Смештај ће му обезбедити Митрополија црногорско-приморска.

Милоје неће остати без хлеба, а његове колеге ће добро размислити да ли кренути његовим путем или оптеретити савест очекиваним наредбама да бију свој народ и отимају Божје куће.