Сусрет човека са човеком

Мирослава, Драгица, Вера и Пеђа знају како изгледају београдски бескућници, колико је тешка усамљеност у старачком дому, шта за празнике желе деца без родитељског старања, колико је тешко суочавати се с тешком болешћу. Нису ни социјални радници ни лекари, већ обични људи добре воље који за себе кажу да им је главни мотив – живети по јеванђељу.

Предраг Стевановић, Вера Михајловић, Драгица Атанасковић и Мирослава Полић волонтери су Верског добротворног старатељства Архиепископије београдско-карловачке, раде у црквеној народној кухињи, посећују установе социјалне заштите, болнице и део су милосрдне секције ове хуманитарне организације Српске православне цркве.

Драгица и Пеђа су сваки дан у црквеној кухињи, од понедељка до петка, а помаже им и Вера заједно с волонтерима који се смењују у припреми и сервирању оброка. Пеђа, по занимању графичар, после тога одлази на посао, а Драгица је незапослена, али ради пуном паром јер се у трпезарији отвореној за све невољнике у Француској улици у Београду тањири постављају шест пута како би се нахранили сви они који су дошли да поједу вероватно свој једини оброк тог дана.

– Имам десеторо деце, седам синова и три кћери, четворо још живи са мном. Почела сам да долазим овде када су они порасли. Кад уђемо у кухињу, прво се помолимо, читамо молитву и за време рада, при завршетку, као и пре оброка. Сваки дан нам долази отац Дарко вероучитељ из Земунске гимназије с десетак својих ученика. Деца су добра, хоће да раде и помогну. Волим да у кухињи све буде тип-топ, а по завршетку оброка све се опере и ориба, као код своје куће. Воле ме деца, воле ме и корисници, лети од њих и цвеће добијам. Неки мисле да сам строга, али нисам. Само имам такав глас – прича Драгица.

Вера, правник по струци, сећа се да је била поносна на себе када је први пут, док се храна још припремала у кухињи у Француској јер сада се доставља на неколико пунктова из централне кухиње у Земун Пољу, спремила оброк у лонцу од 100 литара.

– Овде сада правимо додатке уз оброк, крофне, палачинке. Када месимо, мера нам је 25 килограма брашна. И ми, волонтери, када завршимо служење оброка ручамо заједно у црквеној кухињи и једемо исту храну као и наши корисници – каже Вера.

Мирослава не ради у црквеној кухињи, она је део милосрдне секције, али објашњава да, гледајући са стране, има утисак да корисницима много значи и то што могу да седну за сто и ручају, да поразговарају с неким, да нису невидљиви људи без докумената. Волонтери ВДС, иначе, редовно посећују прихватилишта, старачке домове, домове за децу без родитељског старања и неколико болница у престоници.

– То су сусрети посебне природе. На почетку буде врло тешко, кад видите човека који је у тешком стању, али онда од њих научите како да се с тим носите кад видите њихово смирење, вољу за животом и да их тешка судбина није сломила. Углавном идемо недељом после свете литургије, долазимо с љубављу, свима прилазимо с пажњом без обзира на национално и верско опредељење. Тамо где има простора да поразговарамо о вери, поразговарамо, али не намећемо теме. Ми смо једна шарена група, има и старијих и млађих, па онда свако од корисника нађе неког за себе. Неко воли да прича с богословима који дођу с нама, мања деца воле старију особу да јој седну у крило, неко воли да прича о спорту и тако свако нађе неког свог – прича Мирослава.

Свако од њих поделио је с нама понеку причу о људима које су упознали бавећи се милосрдним радом. Драгица тренутно брине за жену која спава у „фићи” и има карцином – донеће јој ћебе следећи пут кад је види да се бар мало утопли. На Мирославу је утисак оставила прича једног деке из старачког дома који се сећа како га је отац водио на причешће, што у то време није прошло без последица, и како му је мајка говорила као детету: „Не буди богат, буди веран Богу.”

Пеђа с поносом говори о девојци коју су упознали у дому за децу без родитељског старања и која је, понета њиховим примером, и сама постала волонтер и ради у старачком дому. Недавно су је волонтери ВДС-а изненадили и обрадовали дошавши на њен рођендан. Поносе се њоме: објавила је другу збирку песама и уписала факултет. Вера додаје још један пример за понос: младића који се лечи на онкологији и који је током терапије припремао пријемни испит за Медицински факултет. Уписао га је и био осамнаести на листи, хвали га с разлогом Вера.

Захваљујући уплатама и донацијама, у Верском добротворном старатељству обезбеђује се она материјална помоћ: у храни, свежем воћу, којег увек, додуше мањка, пакетима за Божић и Васкрс... Захваљујући волонтерима и онима који руководе и подржавају њихов рад, у свим тим активностима човек се сусреће са човеком. Тај сусрет подједнако је вредан и корисницима и волонтерима јер и једнима и другима дарује љубав, буди наду и учвршћује веру.

С благословом патријарха

Верско добротворно старатељство делује у окриљу Српске православне цркве, а председник ове хуманитарне организације је патријарх српски Иринеј, са чијим благословом се спроводе активности. Целокупни рад ВДС-а подељен је у седам ресора: верска просвета, породица брак и васпитање, правно и здравствено саветовалиште, милосрдни рад, црквена штампа и црквена кухиња.

Организацијом управљају управни одбор и скупштина, а генерални секретар је јереј Владимир Марковић. Међу волонтерима су и лекари, адвокати, социјални радници, професори универзитета... Све црквене јединице Архиепископије београдско-карловачке уплатама по буџету учествују у формирању фонда ВДС-а, помоћ пружа и Управа за сарадњу са црквама и верским заједницама, као и појединачни донатори.