Проблеми са електронским дневницима

Прочитала сам чланак о електронском дневнику, објављен 26. 12. 2019. у коме у Министарству просвете објашњавају да се тешкоће у раду са електронским дневником дешавају због мешања хакера („Електронски дневник доступан, иако хакери отежавају његово коришћење”). У стручним изразима као „хардверска инфраструктура, реконфигурисање система, мрежни саобраћај” и других покушава се баћи оправдање зашто закључне оцене на полугодишту нису биле доступне родитељима на увид.

Предлажем министру да пита наставнике (ако се усуде да му кажу истину) који свакодневно раде са електронским дневницима. Да ли је нормално да сви наставници, поред електронског дневника  имају свеске у које уносе часове, записнике, планове, ученике, оцене, изостанке... Поучени искуством да им све што упишу у е-дневник често буде избрисано, паралелно снимају уписано у своје мобилне. Веза на интернету буде слаба, па од своје куће користе лични интернет. У једној великој градској школи имају само два доступна компјутера, па многи од куће уписују податке са свог личног компјутера. Зашто би плаћали да помогну Министарству просвете?

Примедбе су и да су програми направљени негде на страни, па само калуп постављен за наше школе, и то неадекватан, јер не можете много тога што радите да унесете. Како објаснити да, кад хоћете да пријавите грешку коју треба исправити, с друге стране везе на ваше „хало”, чујете „просим?” Секретари чувају матичне књиге као очи у глави, јер су једине стварне везе са ученицима. Ко зна шта ће бити за коју годину. Такво је стање у градским школама, а како је на терену, могу да замислим.

Нисам против електронског пословања у школама. Много доброг може да се примени у дигиталној настави. Можда су у министарству хтели да идемо у корак са земљама у окружењу, да будемо ближе Европи. Зашто морамо да преузимамо стране моделе? Зар нисмо имали наше, годинама коришћене електронске дневнике, на задовољство наставника и родитеља?

Анђелка Нинковић,
просветни радник у пензији, Нови Сад