Економија по мери власти

Рекло би се, на први поглед, да су челници власти у праву кад тврде да смо на путу економског опоравка. Куд ћеш боље, од јаког динара, суфицита буџета, просечне плате од 500 евра, пада јавног дуга са 70 на 52,4 одсто бруто домаћег производа (БДП), стотине километара нових путева, све већег прилива страних директних инвестиција и раста БДП-а. Власт их, разумљиво, непрекидно истиче, а хвале их, из њима знаних разлога, и западни фактори (Међународни монетарни фонд, Светска банка, и др.)

Нажалост, постигнуто много више упозорава него што обећава.

Јак динар је, првенствено, резултат, назови, економске и развојне политике, са две међусобно условљене последице. Једна је, безмало, исељење радно и здравствено највиталнијег дела популације, а друга, све већа вредност страних директних инвестиција. По оба основа стиже велики девизни прилив, богом дан за јачање динара, па и мировање цена, па шта кошта да кошта.

Наравно, није ту политику започела ова власт, већ је само наставила, још енергичније. Обрнемо ли систем и политику ка смањењу броја „гастарбајтера” и смањењу страних а повећању домаћих приватних инвестиција, динар би сигурно пао, али би порасле шансе за одржив раст.

У државама са нејаком економијом каква је наша, власт се, по правилу, суочава са буџетским расходима изнад буџетских прихода. Због високих улагања у инфраструктурне инвестиције без којих је раст економије незамислив (неретко су биле и спас посусталих економија), дефицит буџета је скоро законита појава. а искоришћеност дефицита у развојне сврхе представља доказ знања креатора буџетске и укупне економске политике.

Да имамо стању примерену развојну политику, један од приоритета би морао бити и повратак живота у демографски и привредно запуштена, али обновљива, подручја Србије. То би захтевало додатну регионалну и локалну инфраструктуру и добро осмишљене развојне подстицаје, па би буџетски дефицит од два до три одсто БДП-а деловао и разумније и примереније стању српске економије од буџетског суфицита.

Јесте да су плате близу најављиваних 500 евра, али уз бржи раст плата у јавном сектору и даљи раст економске неједнакости, која далеко премашује европски просек. С постојећим распоредом потрошачког капацитета, ма колико га поправљале дознаке и примања из сиве економије, домаћа потрошња неће битније погурати производњу и раст БДП-а, поготово при увозу који озбиљно упозорава.

Пад јавног дуга у односу на БДП, у условима већих промена курса (динар-евро, динар-долар, долар-евро), јесте, углавном, резултат упоређивања неупоредивих вредности. Ако пада евро у односу на динар, расте и БДП исказан у еврима. Расте и јавни дуг, али само дуг у осталим валутама (динар, долар и др.) који се прерачунава у евро, док јавни дуг у еврима, на који отпада 44 одсто јавног дуга, не расте. Тренутни јавни дуг у износу  од 24,120 милијарди евра само је за 700 милиона евра мањи од максималног с краја 2016. године и озбиљна је брана новог задуживања, ма колико да је неопходно. Једина вредна чињеница у вези јавног дуга, јесте реализована делимична отплата односно замена скупог доларског дуга јефтинијим дугом у еврима и динарима, иако годишњи трошкови камата на јавни дуг и даље износе близу милијарду евра.

Висок прилив страних директних инвестиција био би добар у спрези са високим растом домаћих приватних инвестиција и када би резултат страних директних инвестиција био трансфер нових технологија, нових технолошких и управљачких знања и квалитетнија запосленост. Ништа од тога. Уосталом, то им и није била препорука, нити мотив доласка, већ позив – дођите, нико вам неће понудити више од нас. Последице у погледу промене власничке структуре имовине, производње, остварене добити и девиза од извоза, боље ћемо схватити када одлив девиза по том основу, премаши прилив девиза од нових страних инвестиција, а то сигурно следи.

Раст БДП-а постао је сам себи циљ. Раст има смисла ако је спојен са квалитативним развојем економије, који подразумева раст продуктивности, већу заступљеност знања и скупљег живог рада у стварању БДП-а, садржајнији и квалитетнији живот грађана. Овај раст се заснива на екстензивном повећању производних и услужних капацитета, углавном, ниским технологијама, на јефтиној радној снази и високом увозном садржају, што му битно смањује одрживост и отпорност на спољне ударе.

Дакле, ови резултати могу бити добри изборни адути, али не и основа за стварни развој економије.

Економиста