Милосрдни цензус

„Ја сам увек у праву”, протестантски скромно је изјавио Александар Вучић на њему омиљеној телевизији, дајући за право свима који се питају да ли је са председником дијалог уопште могућ.

У времену када је коначно успостављен какав-такав контакт власти и опозиције, када су се и европски парламентарци ангажовали на разгртању српске политичке тмине, удвостручени председник – државе и СНС-а – открио је да размишља по формули два мишљења: мог и погрешног.

Тако одлучује. Тако је колосално допринео драматичној подели Србије. Не обазире се да би као председник свих грађана морао да се помири са чињеницом да постоје друга размишљања, различити политички концепти у развоју друштва или одабиру спољних савезника. Од којих су барем неки, гле чуда, исправни.

„Сат откуцава. Власт да не губи време”, поручила је недавно у Београду Тања Фајон. Вучић је изгледа послушао своју најнеомиљенију европарламентарку желећи да се прикаже као неко ко је спреман да жртвује део напредњачке моћи, све зарад добробити Србије.

СНС ће „свакако” добити мање мандата на пролећним изборима, све како би нова скупштина „пресликавала јавно мњење”, изјавио је шеф напредњака тестирајући идеју да се изборни цензус снизи са пет на три одсто: „Живот ће се вратити у парламент, тиме се враћа нормалност у Србији.”

Имао је председник СНС-а начина да страначкој колегиници на месту председнице скупштине објасни како изгледа нормалан парламентарни живот. Зна он то, негде је свакако прочитао, али није учинио ништа – што је крунски аргумент који његову најновију иницијативу обавија сумњом.

Наравно да је циљ актуелне власти да добије наредне изборе уз проценат који је гарант континуитета демократије у ауторитарности, вишепартизма уз једну странку и слободе у присуству власти, али све се то пласира у форми по којој испада да се ради о председниковој великодушности, милосрдном политичком гесту.

Какав алтруизам, помислиће политички наивци који иза свега не препознају осмишљену калкулацију: да се минира изборни бојкот аутентичне опозиције како би скупштина прикупила неки нови кворум и утонула у напредњачку већину допуњену и кластером малих странака које би Вучићу дуговале вечиту захвалност што су се ту уопште нашле.

Демократија функционише. Парламент у пуном сазиву представља политичку реалност, што победницима даје легитимитет. У Србију се вратила нормалност коју је нарушила опозиција одлуком о бојкоту рада скупштине.

Обарање цензуса по себи није лоша идеја. Диверзификује политички живот и омогућава присуство мноштва опција у парламенту. Обогаћује дебату. Али, изборне околности су у земљи попут ове пијачна роба. Купујеш, продајеш, цењкаш се.

Власт је – под притиском уличних протеста, бојкота и појачаних критика са Запада – прихватила одређене уступке. Изгласана су три нова закона од којих би опозиција, барем теоретски, могла да има користи. Сада би Вучић да капиталише изменом неписаног правила да се изборна регулатива не мења у изборној години.

Цензус од пет процената прескочила би у садашњим апсолутистичким околностима сасвим ретка формација. Тако би добили парламент вишестраначке Србије у коме би седели посланици две владајуће партије, СНС-а и СПС-а.

Председник би да предупреди такав сценарио. Спреман је на мање мандата, али коме би да их препусти? Свакако својим сателитима којима би – ако затреба, а затребаће – напредњаци по предизборној команди пребацили неопходан број гласова за олакшани прелазак цензуса. СНС то сасвим мало кошта.

Јесте нижи цензус „мотив за мање странке”, како каже министар Расим Љајић, али мотив за шта? Да неколицина добије посланичке плате, имунитет и приступ јефтином скупштинском јеловнику. Које то мале странке имају озбиљне политичке програме за реформисање ове запуштене земље?

Оборени цензус замишљен је да политички мињони упадну у Вучићеву замку. „Бацање удице”, како каже Цвијетин Миливојевић. Нахватане на парангал, оне ће – на Вучићеву радост – у скупштини представљати маргинализовану и контролисану мањину коју ће у свакој прилици, у сваком гласању, прекривати напредњачки цунами.

Председникова визија је скупштина без аутентичне опозиције која није приправна да аминује све потезе власти чији је он апсолутни контролор. Владар Србије би да смањењем цензуса омогући да лажни опозиционари замене праве. Да повремено кевћу а он зна да пас који лаје не уједа.

Вучић ће се хвалити да су у парламенту само његовом милошћу, па ће посланичка икебана, која је напредњацима опозиција колико и Вулин, обезбеђивати привид парламентаризма. Председник има још један план: да странке које би у скупштину угурао обарањем цензуса једнократно употреби како би парирао бојкоту опозиционе већине.

Вучићу се бојкот никако не допада. Баца лошу сенку. Разбија илузије о демократији. Опозиција би могла да делегитимизује власт и натера ЕУ да послуша Емануела Макрона и да као апсолутни приоритет чланства постави правну државу, независне институције, слободу медија.

Политичке снаге окупљене око Савеза за Србију одлучне су међутим да не одустану од бојкота. Покрет слободних грађана најављује да ће им се готово сигурно придружити како би Вучићу загорчали победничко славље.

Опозиција жели да Србија и свет виде да је цар го. Са проблематичне демократије скидају смоквин лист. Поклониће Вучићу Пирову победу коју политички ситниш неће моћи да закамуфлира.

„Ја сам увек у праву”, поновиће председник уз неки необичан полуироничан осмех, али скупштина, онако како је шеф СНС-а планира и замишља, није ништа друго до потемкиновски парламент.

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa