Немачка зазире од огорчења рудара

Највећа економска и политичка сила Европске уније дала је себи рок двоструко дужи од половине чланица те заједнице да затвори електране на угаљ – ону врсту погона која спада у највеће загађиваче животне средине. Након вишемесечних и мукотрпних преговора владе и тог огранка енергетске индустрије, Немачка је објавила да ће ове електране угасити до краја 2030-их, трошећи 40 милијарди евра на ублажавање економских и социјалних последица које ће због тога претрпети рударске области.

Будући да се половина држава ЕУ обавезала да стави катанац на своје енергетске погоне на угаљ до 2030. године, немачки процес делује одвећ дугосагоревајућим за еколошке активисте, који су се надали краћем року. Немачки проблем је, међутим, у томе што она негде између 30 и 40 процената својих енергетских потреба подмирује угљем. Тога се земља, и да јој тренутно не прети рецесија и да „угљарски лоби” нема никаквог утицаја, не би могла одрећи превише брзо ни када у томе не би постојала и још једна опасност: да се рударски крајеви окрену радикалним политичким опцијама, попут Алтернативе за Немачку. Нешто слично томе се већ десило у САД на председничким изборима 2016. године, када се огорчење због губитка радних места у постројењима на угаљ претворило у подршку рударских савезних држава Доналду Трампу и помогло му да освоји Белу кућу.

С обзиром на све то, Немачкој би најлакше било да не провоцира рударски бес само да је на то не приморавају две нужде. Прво, осим тога што многе фабрике одржавају у погону, електране на угаљ, испуштајући штетне гасове у ваздух, производе „гориво” и за убрзавање климатских промена. Против њих су Немачка и ЕУ обећали да ће се борити како би се стало на пут њиховим разорним последицама и по животну средину и, такође, по социјалну и економску слику света, будући да глобално загревање понајвише погађа сиромашније становнике и државе. Али, скупо стаје и оне богате: немачка Агенција за животну средину је проценила да су гасови из електрана на угаљ лане нанели тој земљи дугорочну штету од 150 милијарди евра.

Други разлог из којег Немачка нема избора сем да затвара електране на угаљ јесте то што се, мало због страха од климатских промена, делом услед иновација у енергетској индустрији, привреда већ престројава ка употреби еколошки прихватљивијих и све јефтинијих горива. Чак и када се у обзир не узму трошкови за отклањање еколошких, економских, социјалних, здравствених и осталих његових последица на дуге стазе, угаљ је по цени производње најскупљи извор енергије у Немачкој.

Посматрано и на нивоу те земље и глобално, рудари који износе угаљ из јама и копова свакако полако остају без посла под притиском тржишта. Само на ископавању лигнита, који Немачкој даје половину енергије произведене угљем, 1960. године је радило 150.000 људи, пише „Дојче веле”, док их је данас тек 15.000. Насупрот томе, око 280.000 радника сада запошљава сектор обновљивих, односно више еколошких извора енергије, тако да влада у Берлину, хтела – не хтела, мора почети да се припрема за нову, „зеленију” економију, као што ни Трамп, упркос свим својим обећањима, није спречио банкротирање многих енергетских компанија усредсређених на угаљ и остајање рудара без посла.

Смањује се и удео електричне енергије произведене помоћу угља. Њен обим у Немачкој је у првој половини 2019. пао за 20 одсто, пише у студији коју је објавио „Карбон бриф”, док се у трећем кварталу срозао за 37 процената, наводи се у подацима немачког Федералног статистичког завода, које је крајем прошле године пренела Синхуа. Насупрот томе, у истом том кварталу су Немци од ветрогенератора, гасних постројења и други обновљивих извора добили 42,4 одсто електричне енергије, више него од угља, који је 2018. давао око 38 процената, како је известио „Дојче веле”. За ветар се процењује да ће ускоро и засебно премашити угаљ, који засад остаје, појединачно посматрано, највећи извор енергије у Немачкој.

Разлози за затварање електрана на угаљ се множе, али не бришу оне за њихово преживљавање: удар који ће од тога претрпети поједине компаније и њихови запослени. Отуд и државни пакет помоћи од 40 милијарди евра, што је, опет, за 20 милијарди мање од онога што су пре две године тражиле власти немачких савезних држава у којима је центар рударске индустрије. Само ће РВЕ, највећи електроснабдевач Немачке – што је престижна титула која, нажалост, подразумева и то да је, уз све мере којима сумпор диоксид и остале опасне нузпродукте држи у прописаним границама, ипак посреди један од највећих емитера штетних гасова у Европи – добити 2,6 милијарди евра надокнаде за наредних 15 година. Истина, то је за готово једну милијарду мање од њихове процене штете с којом ће морати да изађу на крај. РВЕ је, преноси Ројтерс, најавио да ће до 2030. године морати да отпусти трећину своје радне снаге, то јест 6.000 људи.

Мада је Немачка, изгледа, коначно преломила, поступно гашење електрана на угаљ не значи да барем још једна неће бити отворена. Јесенас, у време када је једна државна комисија већ изнела став да се с овим постројењима мора завршити до 2038. године, „Унипер” је добио дозволу да почне рад у својој новој електрани на угаљ, уз образложење да ће она испуштати сразмерно мало штетних гасова, тако да има смисла да она буде у погону док се прво закључавају старије електране са слабијим системима филтера.