Ноте за суморну реторику

„Пара врти гдје бургија неће”, тако би у овом тренутку могао звучати коментар на једно од најзначајнијих захлађења у односима између службеног Загреба и Београда од успоставе билатералних односа до данас. Наиме, док робна размјена између Хрватске и Србије годишње просјечно расте по стопи од 35 до 40 посто, политички односи, чини се, ни изблиза, не могу пратити тако позитиван тренд.

Оптерећеност деведесетима, коју је недавно актуализирала хрватска тужба против Србије, у којој се Србија терети за геноцид, изјаве србијанског министра вањских послова Вука Јеремића који је „Олују” усред Загреба назвао етничким чишћењем, што је у Хрватској изазвало опће и службено негодовање, те, коначно, иступи Милорада Додика, првог човјека РС-а, дубоко су разочарали све оне који су, посљедњих година макар и на тренутак повјеровали да би пут успоставе истинских добросусједских односа могао бити посут ружама, а не трњем.

Наиме, ако се страсти ускоро не слегну, Хрватској и Србији, након почетне пријатељске еуфорије потенциране дугогодишњом раздвојеношћу њезиних грађана, пријети озбиљно отрежњење.
Посве је јасно да се службеном Београду не свиђа чињеница да се данас поновно почиње расправљати о томе је ли Србија над Хрватима у Хрватској починила геноцид. Но то Србији у овој ситуацији не би требало бити алиби за нападе на Хрватску, посебице онда када за њих уистину нема стварне потребе. Јер, тужба против Србије која јест, ма колико то Србији било тешко прихватити, оружано напала Хрватску, поднесена је прије девет година, тијеком којих су обје стране са незанемаривим успјехом убрзано радиле на нормализацији односа.

Тужба је постојала и онда када су отворене границе, успостављене прометне везе, када се започело са службеним посјетима државника једне и друге земље, када је прије двије године србијански предсједник Борис Тадић на прослави 150. обљетнице рођења Николе Тесле у Лици изјавио како Хрватска и Србија имају посебну одговорност да својим грађанима и народима понуде нове визије наших земаља у Еуропској унији.

О исходу тужбе, уосталом, одлучит ће суд под чију ће надлежност припасти, а чак и да се с њом догоди исто што се догодило с босанско-херцеговачком тужбом против Србије (да буде одбачена), то не би смјела бити ствар над којом би српски народ требао ликовати. Јер, док је колективна кривња нешто на чему нипошто не би требало инсистирати, колективна савјест свима би нам требала представљати коначни циљ. Покушавати у чињеници да се неколицини хрватских генерала суди у Хагу, пронаћи разлоге због којих би хрватска тужба требала бити ништавна није особито логично, а нити увјерљиво, као што је, примјерице, потпуно неувјерљиво тврдити да у Хрватској над Србима нису почињени злочини.

Посве је, такођер, јасно да се Београду не мора свиђати чињеница да је Хрватска признала неовисност Косова, но у обзир би требало узети и то да је Загреб то учинио готово мјесец дана након што су Косово признале много веће и Србији пословично склоније еуропске земље попут Велике Британије или Француске, због чега Београду, дакако, није пало ни на памет реметити стечене односе. Уосталом, српској је политици сасвим јасно да мала Хрватска није смишљала Ахтисаријев план, и да је, у коначници, Приштину признала тек након што је за то стигло зелено свјетло из Брисела.

С друге стране гледано, и Хрватској треба бити јасно да се Србија у овоме тренутку налази у особитом политичком вакууму још неформиране нове власти у којем су могуће исхитрене изјаве и „тренирање строгоће” за коју нитко неће морати преузети одговорност. Томе у прилог говори и чињеница да се на Скупштини Српског народног вијећа у Загребу на којој се окупило више од 1.800 посланика није појавио Борис Тадић. Стога се ни хрватски предсједник Стјепан Месић није требао дати „навући” на јефтини и примитивни испад Милорада Додика, који је након досад највећег скупа Срба у Загребу нашао за сходно изјавити да је Хрватска утемељена на етничком чишћењу.

Додик је својом изјавом не само увриједио Хрватску и њезин народ, него и показао колико му је уистину стало до напора српске заједнице у Хрватској. Такођер, дао је и наслутити како до њега, недвојбено с неке београдске адресе стижу охрабрујуће ноте. А такве ноте на какве је своју суморну реторику углазбио премијер Републике Српске управо се савршено подударају с нотама какве су се само дан раније, тијеком прославе загребачких бранитељских удруга, на Томпсоновом концерту разлиле главним загребачким Тргом бана Јосипа Јелачића. Дакако, уз припадајућу симболику усташког знаковља и узвике „убиј Србина” на што је хрватска полиција само одмахнула руком, очито не сматрајући да то заслужује њихову интервенцију. А што су, при том, све скупа, према одлуци градских отаца, платили загребачки грађани.

И на крају, те се ноте, уосталом, у потпуности подударају с глазбеним укусом Вука Јеремића који, незапамћено за позицију министра вањских послова једне земље, сусједној земљи након дипломатског скандала поручује још и то да од 1990. није, па у њој ни убудуће не намјерава љетовати. Чини се да Јеремићу још нитко није рекао да оно што као грађанин може мислити, као министар не може изјавити. Или управо супротно!

новинарка из Загреба