Стојанове ошишане лепотице

Дрвар – Oтац Миле Граховац дајући сину маказе да ошиша овна двисца, није ни слутио да ће Стојан, који је педесет и прве тек напунио седму годину, касније постати троструки првак бивше нам земље у шишању оваца.

Љубав према стадима, борба да се преживи у многочланој паорској породици, или можда и једно и друго, пресудили су да се Стојан окрене тешком животу пастира.

Иако је био десето дете, Тито Стојану није кумовао. А и како би када му се деда Илија, који је умро у стошеснаестој години (!), замерио маршалу и његовим у комитету.

– Када је Тито укинуо козе пошто су брстиле растиње, деда је намеравао отићи у Београд и молити га да промени закон. Наравно да то Титоније могао урадити. Касније је деда своја стада скривао и напасао по беспућима Лике, почиње Стојансвоју причу о годинама и десетлећима која су касније дошла и у којима се није могло без зноја, жуљевитих дланова и тешког бремена тежака.

Иако из Заглавице код Дрвара, дакле из краја у коме се о сточарству причало тек успут, Стојан се шездесетих година пријављује на државно првенство у шишању оваца. Дисциплина нимало обична, али и престижна посебно за људе који иду за „туђом памети” како су, у шали, некада звали пастире.

– Такмичио сам се три пута и увек освајао прво место. Два пута је то било на Влашићу и једном на Шар-планини. Сећам се рекорда који никада није оборен. На Шари сам, наиме, ошишао овцу за рекордних две минуте и 14 секунди. Поред брзине судије оцењују и квалитет урађеног посла. Оно што сам урадио, било им је по мери, сећа се Стојан.

Шампиона је потом свак желео да види. Да му дође да ошиша стадо. Ниједно пролеће није прошло без стотине, хиљаде оваца које је Стојан шишао за предстојеће летње врућине.

– Рекорда, када је број ошишаних оваца у питању, није било. Сећам се да сам пред рат, када сам се мање бавио тим послом, шишао и то онако за своју душу, стотинак оваца за неколико сати, опет ће Стојан.

Дани и године, али и успомене на шампионске године које је љубоморно чувао, су пролазиле. Након студија, посла у шумарству, долазе и године рата. Стојан прво у ров, а онда у Канаду. На привремени рад. Дванаест година је радио, често и по шеснаест сати дневно. И то у једној од хала највеће кланице у свету у којој се свакодневно клало по дванаест хиљада свиња. Стојан је морао да извади кости из хиљаду пршута и то за само једну смену.

– И у Канади сам шишао овце. Онако успут. Три пута по хиљаду комада. Ишло микао да нисам прекидао. Добро су ме људи и плаћали, на крају ће Стојан.

После тешког арбајтовања у Оквилу поред Торонта, са наградом која се додељује најбољем раднику фирме у којој је и пензионисан, али и са успоменама које никада не бледе, вратио у родникрај одакле је кренуо у живот и свет. А и како би се те успомене заборавиле када је Стојан свој дневник, исписан руком калиграфа, водио четрдесетак година.

У обновљеном стану у родном Дрвару, из кога су они што су окупирали град однели све што је вредно, Стојан са супругом Миленом пребира по сликама и рукописима који га подсећају на оног првог овна двисца, на шампионске титуле у шишању оваца, на ратне и поратне другове, на дане проведене тамо где никада није ни сањао да ће бити.