Политичке афере

Што је више клевета и лажи Вучић нам је милији и дражи. То је, судећи према анкетама јавног мњења, епилог политике афера која последњих месеци доминира у Србији. Сам израз афера упућује на, како кажу Клајн и Шипка, „нечастан или неприличан посао, спор или сукоб који дуже траје и има одјек у јавности”. Важно је, ипак, истакнути да за настанак афере често није нужно постојање одређеног дела већ је довољно да је створен уверљив утисак у јавности да то дело постоји.

Политичке афере, истина, нису ништа ново на нашој политичкој сцени. Током протеклих шест-седам година покренуто је неколико политичких афера на које, осим ових последњих, стално изнова подсећају опозиционо оријентисана јавност и политичари. У периоду „досовске” власти, такође, их није било мало, а сем по бројности, сличност је и у томе што су се осим за политичку корупцију везивале и за моралне карактеристике политичких личности почев од неприличног сексуалног понашања (В. О.) преко бахатости у опхођењу са грађанима и новинарима (В. И.), до несрећних случајева у којима су се невољно нашли поједини политичари и министри (Д. В.).

Заправо, најмање политичких афера било је у периоду владавине социјалиста – како Милошевићевих тако и Титових. Но, да ли то значи да је данас више корупције и неморала него раније?

Тим питањем се, у другом контексту, бавио један од најважнијих мислилаца нашег доба – шпански социолог Мануел Кастелс. Он тврди да је, парадоксално, степен распрострањености јавног говора о политичкој корупцији добар показатељ степена развијености демократског друштва и слободе медија. Као илустрацију наводи упоредни пример Франкове Шпаније у којој уопште није било афера мада је политичка корупција била изузетно распрострањена и Гонзалесове Шпаније у којој се слободно говорило о корупцији.

Кастелс полази од општег места да је злоупотреба власти зарад личног интереса нешто што би се могло сматрати готово карактеристиком „људске природе”, а да се разлике, ако их има, тичу само степена самовоље и начина подмићивања. Зашто су онда, пита се он, политичке афере постале главна карактеристика политике у већини земаља почев од деведесетих година прошлог века.

Остављајући по страни нијансе, његов одговор могао би се свести на две тезе. Прво, нестајање идеолошких разлика између странка довело је до тога да се конкуренција између политичких група одвија у пољу напада на личност политичких вођа. Уколико, у време неолибералне глобализације, према кључним питањима друштвеног и економског развоја нема стратешких разлика између главних супротстављених политичких опција, као једини начин политичког надметања остаје морална дискредитација супарника. Друго, глобализација криминалне економије продрла је у државне установе многих земаља, а то онда оставља простор за многе мешетаре да уцењују политичке личности. Како Кастелс каже: „Ако на том тржишту штетних информација недостају подаци који могу нанети штету дотичној особи, прибегава се непровереним причама, подметањима, па чак и измишљању”. Једино што је важно је „крајњи ефекат на јавно мњење”. На примеру Шпаније он показује како је „тајна коалиција интересних група”, забринута дуготрајном и убедљивом превлашћу социјалиста, успела да политиком бомбастичних афера након четрнаест година уклони Гонзалеса са власти.

Не треба, међутим, изгубити из вида да политичке афере осим канцерогеног могу имати и благотворан утицај на политички живот тиме што код политички индолентног дела популације подстичу интерес за политичка збивања. Као што ријалити програме нико не би гледао да нису бременити скандалима сваке врсте, интерес обичних грађана за политику био би знатно мањи да га, с времена на време, не подстакне нека афера или емотивно узбудљиви спин. Афере, другим речима, скрећу пажњу и подижу интересовање јавности за различите сфере стварности, од књижевности, преко естраде, до живота краљевских породица. Политика, свакако, није изузетак.

Опадање заинтересованости грађана за политику последњих деценија, што се, поред осталог, испољава смањеном излазношћу на биралишта обично се повезује са осећањем узалудности гласања, односно са растом уверења да избори не могу ништа битно променити јер се битне одлуке доносе далеко од националне политичке арене. У том смислу, приметно је континуирано опадање броја гласача на изборима у већини земаља у свету, па и у Србији. Током последње деценије удео бирача који су гласали у Србији креће се у просеку око 55 одсто.

Према овом броју ће се оцењивати успех или неуспех предстојећих избора и најављеног бојкота. Нејасно је, међутим, како ће на све то утицати политика афера која је последњих месеци интензивирана. С једне стране, мада анкете показују да афере нису уздрмале позицију власти, извесно је да на дужи рок она од њих не може имати користи. С друге стране, пораст узбуђења јавности изазваног аферама могао би подстаћи интерес аполитичног дела популације за политику па и за излазак на изборе што би осујетило бојкот.

Професор на Филозофском факултету у Београду

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа