Никад недељом

Осам сати рада, осам сати сна и осам сати одмора, културног уздизања и дружења с породицом. Како то данас изгледа ретроградно, нељудски и крајње покварено. Могао је своје левичарске мудрости Карл Маркс да просипа у дивљем 19. веку, али данас нико не наседа на његове идеолошке субверзије. И ко га је уопште васкрсао да квари реформске законе којима хитамо ка светлој будућности?

Узалуд се враћа да обнови своје црвене идеје, интернационализам и демагошки популизам. У чије ли се тело само уселио? Зна ли он да је данашњи српски радник челичан? За разлику од њега, Алија Сиротановић, онај Титов супермен, био је обичан метиљавко. Алија је радио осам сати у руднику, био продуктивнији од три багера, али тај исти Алија излазио је и на површину земље. Као робокап из Марксовог „Манифеста”, класно свестан, чинио је неопростиву јерес. Ишао је кући!

Ни ту није крај том комунистичком хедонизму. Запео друг Сиротановић, хоће и да једе. Супица, онда кувано, па колачи. Покварени декица Интернационале искључиви је кривац за такву радничку декаденцију. После ручка, док спава Алија, ни глас се не чује. Ни ту није крај буржоаским скретањима. Предвече, он изведе породицу у биоскоп. Какав је био тај самоуправни менаџмент који га после осам сати ринтања пушта из јаме црне на светлост дана?

Да се којим случајем укаже Србима, Маркс би сазнао да данашњи представник српске радничке класе поседује челичну вољу и несаломив карактер, за разлику од колебљиваца којима је пунио мозак својим идејама о наводној експлоатацији њиховог рада. Данашњи радник је много поноснији од својих идеолошки посрнулих предака. Он ради најмање два посла, а да би грабио напред понекад и три. Мора да се од нечега живи, зар не? Кад га домаћи тајкуни и страни инвеститори, све сами хуманитарни радници, пусте напоље, такав див-јунак транзиционог неолиберализма одлази на друга места. Меша малтер, хоблује паркет или ради на грађевини. Прођу и ти сати у трудбеничком ентузијазму. Није ту крај. Не напушта он грађевину, него сав срећан остаје да стражари на градилишту. И такав делија ћути. Не спава, не буни се, не изазива револуције јер је преуморан да размишља. Додуше, догађало се да понеки појединац штрајкује и самом себи одсече прст, али то није израз бунта или клица некакве побуне. Такав раднички визионар само уграђује део себе у храм неолибералног и финансијског спекулативног света ка којем хрлимо.

И какав је то сада контрареволуционарни удар да се предлаже забрана рада недељом? Ко изговара „Никад недељом” нека оде да погледа истоимени стари филм, с Мелином Меркури. Одличан је. Али живот није филм. Зар да продавачице у тржним центрима и шопинг моловима и тај, један, нерадни дан, проведу код куће? Ако се попусти, као што су то урадили Хрвати и Црногорци, затражиће још. Ленчуге и лењивице могу помислити да је и субота њихов нови рођендан. И то свака. Онда ће да пожеле да не раде и петком. Зашто се не угледају на Вучића? Он ради сваки дан по 25 сати дневно, недеља се подразумева, чиме потире и Милутина Миланковића. И не наседа на колебљивце који би да укоче несумњиви привредни раст. И обећао је: ако другима забране, њему неће!

Зар да сад станемо? Када ће људи да купују, ако не недељом? Да нећемо, можда, да слушамо бајке о конгресу Британских синдиката који заговара увођење четири радна дана седмично, што је подржала и опозициона Лабуристичка партија? Можда су и зато онако пукли на изборима. Аргумент су им били слободни викенди које су испословали бесни радници током индустријске револуције. Данашњи милијардери нису шоње да би насели на левичарење које су прогласили ленчарењем! Отуда не постоје аутентичне партије левице које истински штите права радника. Покушај с Алексисом Ципрасом и Сиризом је пропао. Чим је дошао на власт, Алексис се предао међународним кредиторима. Уместо беле заставе, истакао је белу кошуљу и постао омиљени ултралевичар ММФ-а, далеко кооперативнији од десничарских влада. Постоје, додуше, понеки капиталистички сањари, мора да су Марксови агенти, као што је извесни Јан Шулц Хофен, оснивач софтверске компаније из Берлина, који је увео четвородневну радну седмицу. Хвали се како су му радници здравији, а профит већи. Чудан неки Немац, уместо религије, нуди опијум за запослене. Да тако размишљају у „бе-ем-веу” следеће године правили би „трабанте”, рекли би неолиберали.

Предлог забране рада недељом, заправо, има идеолошку позадину. На једној страни, жеља за растом профита испирише послодавце да инсистирају на непрекидном, исцрпљујућем раду, али, с друге стране, таква експлоатација довела је до такозваног замора материјала радне снаге и потребе за њеним увозом. Продавачице у тржним центрима веће су хероине од Алије Сиротановића, јер стојећи сатима на ногама не знају ни за празнике ни за слободне недеље. Слабо плаћене и исцрпљене, углавном без прековремених и празничних додатака, по повратку кући настављају да раде кућне послове.

Али творци корпоративног новог доба наметнули су мантру да само егоизам појединца у рационалном, сопственом интересу, у слободној економији, води повећању благостања заједнице. Какво је то благостање видимо на себи, док бесомучно трчимо да купујемо јурећи, заправо, за сопственим репом, као што исте погледе примећујемо на лицима оних који нам продају. Из тог зачараног, хипнотичког круга потрошачког друштва постоји излаз, али је решење апсурдно: творци капитала схватају шта им је поручивао писац „Капитала”. Зато га све више помињу, све више цитирају и преузимају му неке од идеја, како његова основна идеја не би никада победила.