Одакле си, селе...

Када је мудри језуита Иван Илић поставио онај аксиом који вели да је већина болести само нормална реакција организма на ненормалне околности, не зна се да ли је мислио на дух, тело или друштво? Можда би се одговор на то могао потражити и у причи о Свратишту за децу улице... или је и то тужан доказ да у сопственој немоћи најчешће покушавамо да лечимо последице, а не узроке. И иначе, познато је да су најболније судбине беспомоћних, оних који највише испаштају.

Ево приче о „случају” који се збио недавно, иако ће многима личити на наставак документарне серије која се већ деценијама емитује на програмима наше свакодневице.

Изнебуха, аутобусом што се Гогољевом спуштао низ Баново брдо, разлегло се запомагање које се, само часак касније, слило у танушни али питки двогласни репасаж:

– Ода-кле си, се-ле, дево-јано мла-да…

Овакво извођење без музичке пратње давало је тој некад популарној новокомпонованој песми сазвучје корачнице, али благодарећи младости и упорности извођача и наклоности неких путника, трајало је од Цркве Светог Георгија на превоју Високе, до Старе шећеране у Радничкој улици:

– …из  Ср-бије, бра-ле, из Кру-шев-ца гра-да.

После се, кроз бректање мотора, зачуло и звецкање новчића бачених у одрпану капу што је полако промицала аутобусом: неки су новац давали због песме, неки зарад тишине која је уследила, а било је и оних залеђеног срца и глувих, који су зурили некуд у празно.

– Ију! – вриснула је у један мах жена са седишта до прозора слева. – Па она је заспала?!

Обгрливши јој колено на које је положила малу куждраву главицу, онако стојећки, блажено је спавала црнпураста естрадно-аутобуска уметница. Ручица што јој је млохаво висила крај тела чврсто је стискала капу. Можда је била старија, али јој нико не би дао више од пет година.

– Пустите је – разнежено је шапнула путница до ње. – Ко зна од када је будна, нек се наспава.

Спавала је до одавно заборављене „Господарске механе”.

– Ајде, буди се – позвала је старија половина уметничког дуа успавану колегиницу. Истрчаше да сачекају нову публику, да не дангубе.